Жељко Цвијановић, Утеривање Фајгеља у слику ”идеалног националисте” (Политика, 17.12.2014)

Присуствујући уличном призору кад тројица пребијају једног, осим нелагоде пред насиљем, бивамо, претпостављам, додатно узнемирени призором очигледне неравноправности, која тученом не оставља шансу. Таква сцена, међутим, на страницама Политике, и то њеног Културног додатка, толико је поражавајућа да изостаје чак и потреба за знањем о предмету спора између тученог и батинаша, тад чак и испред рефлекса да се тучени заштити, а батинаши осуде врхуни питање – како је то на том месту уопште постало могуће?

Наравно, утисак је утолико неочекиванији и мучнији што је Политика у последње време почела да се отвара за различита мишљења.

Оно што је у Културном додатку Политике од 10. маја требало да симулира полемику Милорада Беланчића (Нова генерација љубитеља српства), Теофила Панчића (О једној недораслости) и Ивана Миленковића (Љупка потерница, а шипка ће већ пронаћи своју руку) са директором Културног центра Новог Сада Андрејем Фајгељом били су заправо тешка манипулација и вербално насиље, маскирани у слог и формат Политике, очигледно уз њену сагласност и саслужење. У чак три текста тучени је описан готово као локална верзија члана Хитлерјугенда (Беланчић); Панчић његово писање види као „хуљско“, као „циљану одвратност и нискост“ и „беспризорне флоскуле“, док је сам Фајгељ „беспризоран“ и „лик без дела“. Миленковић се за то време прославио епитетима попут „грађанин значајно ограничених моралних и интелектуалних способности“ и „лик без минимума моралног и интелектуалног интегритета“, тражећи равно шест пута у невеликом тексту да се Фајгељ искључи из јавности, речју инсистирајући на некој врсти његове грађанске смрти.

Наравно, с тим се не да полемисати нити је могуће. Не може се, међутим, избећи питање да ли се, отварајући своје странице за оволику количину диксвалификација и вербалног насиља, сама Политика, односно њен Кулурни додатак, прикључио политичком одстрелу Фајгеља? Утолико више што је, прибегавајући старом манипулативном маниру „тројица на једнога“, и сам сугерисао представу о Фајгељу као усамљеном десперадосу против кога су сви, што у истинској полемици са његовим ставовима ипак не би било могуће. Тиме је Политикин Културни додатак дао допринос кампањи дискредитације, која несмањеном жестином и упорношћу против Фајгеља траје од претпрошле године, кад је уместо латиничног поставио ћирилични лого на Културни центар.

Та кампања пресељена на странице Политике донела је, међутим, и нове квалитете. Пре свега реч је о афирмацији једног типа манипулативног дискурса, који не преза и од најчистијих фалсификата. Наиме, у намери да Фајгеља представи као насилног шовена, Беланчић националисте описује као свет који се препознаје и по томе што упозорава на опасност од нестанка сопствене нације. (Да ли то одређење обухвата и домаће демографе, који упозоравају на то исто, као неку врсту „егзактних националиста“?) Како је Фајгељ у претходном тексту (Културни рат, Политика, Културни додатак 3. 5. 2104) показао бригу за историјски опстанак Срба, то је било сасвим довољно да га Беланчић види достојним етикете националисте. И тада почиње: указујући да је на историјски опсатанак нације упозоравао и Хитлер, Беланчић више не говори о Фајгељевој „националистичкој идеологији“ и ставља у заграду оно што та идеологија по њему јесте – нацистичка. Са таквим логичким кључем, према коме је онај ко је забринут за опстанак своје нације нациста, аутор двадесетак филозофских књига не би се провукао из логике ни у средњој школи, али се провукао у Културном додатку. Осим ако се логика није ни тражила, него манипулација.

Зарад утеривања Фајгеља у слику „идеалног националисте“, дакле агресивног аривистичког етноцентрика, Беланчић и Миленковић му приписују да, такав, није у стању да види злочине почињене на српској страни. Истине ради, сам Фајгељ у тексту Где је сада осуда цензуре (Политика, 15. 04. 2014), којим је полемика почела, написао је да би се заложио против промоције књиге Сребреничка подвала, која је забрањена у Дому Војске, уколико она негира најтеже злочине. Склоност моралној неосетљивости за друге, насиљу и ратовима („белицистички расположени љубитељи српства“, каже Беланчић) – а све то јесте, према њему, неминован производ сваког истицања српског интереса – чини тип националисте пред којим аргументи Тројке Политикиног Културног додатка могу бити супериорни. А што Фајгељ – у чијим би се јавним наступима и кардинал Ришеље помучио да пронађе трагове склоности ка насиљу – с тим типом нема никакве везе, утолико горе по њега.

Тај вид манипулације и избегавања истине, коме прибегава Беланчић, служи да би Фајгеља онечовечио, приказујући га као неку врсту получовека и моралног кепеца. Кад је то „теоријски“ обављено, Панчић и Миленковић могли су да приступе егзекуцији: први га је извређао речима какве више приличе Фарми него Политици, тражећи његову смену у Културном центру, док је други отишао корак даље, захтевајући равно шест пута у невеликом тексту да се Фајгељ искључи из јавности, речју инсистирајући на некој врсти његове грађанске смрти.

Са речником улице се не полемише, чак ни онда кад он има претензију да арбитрира са позиције моћи, и поготово онда кад се, преузимајући савремену западну матрицу критике српског нацонализма, у њеном маниру одева у позу моралне супериорности. Језик улице, међутим, јесте само то и ништа друго све док не пронађе своје место у јавном простору, посебно у медијима попут Политике. Ни по јада што он тад постаје средство идеолошког обрачуна, већ што такво манипулативно и вербално насиље тада носе дубљу и опаснију поруку.

Политикин Културни додатак – а не ова Тројка – тад Фајгеља претвара у егземпларни случај. Како кампања за његову смену са чела Културног центра Новог Сада траје довољно дуго, довољно прљаво и како је помогнута довољним бројем медија, нисам сигуран да ће тамошња власт, мало пре или мало касније, моћи да се оглуши о тај захтев фингиране „јавности“. Онечовечавање Фајгеља отуд би требало да буде порука тој власти да јој не падне на памет да на место његовог наследника опет доведе неког ко мисли да се ћирилица може некажњено ставити у лого тог центра. То је и опомена оном ко дође на Фајгељево место да не помисли како сме јавно да покаже своју бригу за опстанак Срба, још мање да јавно цитира Мила Ломпара и његов Дух самопорицања, што ће посебно расрдити Беланчића, и натерати да потегну Панчића и Миленковића. Без таквих идеја се живи лакше, без њих су каријере предвидивије а њихове линије узлазније, па отуд би овај егземпларни случај, као и многи пре њега, требало да исцрта модел подобности за политичке и друштвене функције, чак и, према Миленковићу, подобности за учешће у јавном простору.

Немам посебну жељу да питам Тројку зашто то ради, јер, да не ради она, радила би друга тројка. Али било би добро на то питање чути одговор Политике, односно њеног Културног додатка. Зашто учествује у нечему за шта чак ни сви овдашњи таблоиди немају стомак, зар нису довољне Е-новине и Бетон? Није ваљда да ствари за „евросупериорну Србију“ стоје тако лоше да је Културни додатак почео да ради у формацији Тројки?

Жељко Цвијановић

Културни додатак, Политика, 17. мај 2014, стр. 4.

Повезани чланци

Етничко чишћење српске културе Власт је сменила своје људе да би поставила кадрове опозиције - где је још могуће прочитати овакву вест?...
Култура предаје: Зашто Србија не шаље војску на Косово Посечена шума, убијени жандарм и верска репресија над 150 повратника биланс је зулума косовских Албанаца над Србима у само једном дану, на В...
Заједно против ”културног” тоталитаризма! У прошлом Културном додатку Политике напала су ме тројица. У данашњем одговорамо нас седамнаест: доста говора мржње!...
Петиција 15 интелектуалаца против дискриминације (Политика, 17.12.2014) Упућујемо јавни протест због кршења основних правила демократског понашања на страницама културног додатка Политике од 10. маја 2014. године...
Пристрасност Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. С...

Остави коментар.