Сви гледају Мона Лизу, нико Христа

Лувр: десно од незанимљиве Мона Лизе налази се Тицијаново ремек дело „Крунисање Христа трновим венцем“.
Претпостављам да су тако равнодушно пролазили и поред правог Христа ходочасници који су се сливали у Јерусалим у дане његовог страдања. Кренули су у храм да се поклоне Богу, али кад им се Бог стварно указао, прошли су поред њега скрећући поглед, а богами и уз повике „Распни га, распни!“. Одвијао се најтрагичнији и најапсурднији дан људске повести.

Ова слика је снимљена у париском музеју Лувр, на годишњицу тог дана. И Лувр је својеврсни храм, у који хрле поклоници уметности из читавог света, а нарочито застану у овој просторији, испред Леонардове Мона Лизе, илити Ђоконде. Десно од ње налази се Тицијаново Крунисање, посвећено догађају у којем су легионари, да би се наругали, Христу набили венац од трња на главу (Мат. 27:27-30). Ругање је било тако грубо да се, по православном предању, један дугачки трн Исусу забио дубоко у мозак.

Тицијановог намученог Христа, на тамошњи Велики петак, нико није удостојио погледа.

Истини за вољу, посетиоци нису заправо гледали ни Мона Лизу. Ни друга дела. Застали би испред, сликали, сликали се, позирали, махали селфи стиковима. Те њихове слике су их занимале више од оних на зидовима.

Ни ја не гледам Мона Лизу, али из других разлога. Никада нисам разумео шта људи виде у тој слици и зашто је посебна. Мислим да велика већина тако мисли, али само ретки смеју и да кажу. Осећа се неки притисак да Мона Лиза мора бити велико ремек дело. Посебност Ђоконде почива баш у тој фами коју диктира друштво, а не у двема битним лепотама – објективној која се налази у уметничком делу и субјективној која се налази у очима посматрача.

Та фама је у складу са модерном идеологијом, која Ренесансу проглашава за врхунац једне епохе, а оно што је било пре ње „мрачним Средњим веком“. Не слави се ни било каква Ренесанса, већ њен најновотарскији део, који је имао најавити и материјализам, и атеизам и све могуће модерне „изме“. Да би се то утувило свима у главу, по добрим маркетиншким праксама, био је потребан још само препознатљив симбол. Ту улогу није могао играти Тицијанов Христос, истовремено ренесансни и јеванђељски.

Мона Лиза је пак била савршена, у свом културноисторијском вакууму (ко је уопште та жена?), естетски неодређена (симпатична? лепа?), размазаних линија (техника sfumato), једноставна као неки лого.

Ђоконда је проглашена посебном на силу – рекли бисмо ми које њен загонетни осмех није оборио са ногу. И сада у средишту Лувра незаслужено засењује и Нику Самотрачку и Христа на Велики петак.

Или се права круна нађе на погрешној глави, или погрешна круна на правој глави… баш немамо среће са крунисањима.

Повезани чланци

Ево ја желим са децом на Косово Поводом најновије Вучићеве шамарчине српском народу: „Сви говоре о светој земљи, само нико неће на ту свету земљу да иде да живи“....
Правда за Давида Правда за Давида! Давид је правда!
Ер Србија разочарала (додатак: па донекле исправила грешку) Први лет Ер Србијом је био и први пут да останем без пртљага и без икакве корисничке подршке. (додатак: док нисам објавио овај чланак)...
Пристрасност Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. С...

2 коментара

Остави коментар.