Srpska Atina, kako to čudno zvuči (dr Mirjana Detelić, Novine novosadske)

23. marta, održana je u Novom Sadu sednica gradske skupštine na kojoj je, po dnevnom redu, Andrej Fajgelj bio biran za redovnog (dotle vd) direktora Kulturnog centra. Po svemu sudeći, to je bio medijski nastup, naročito u slučaju odbornika DS gospodina Protića. Evo njegovog kratkog filmskog debija:

Osoba koju kritikuje je dr Andrej Fajgelj, profesor francuskog jezika i književnosti u Kragujevcu. Ono što smeta g. Protiću jeste »nazadnjaštvo« tema kojima se Fajgelj bavi: gusle, sokoli, kukavice, guje i jakrepi. Ja bih jako volela da se ispostavi kako g. Protić u ovoj prilici nije zastupao svoju stranku nego sebe lično jer bi mi zaista bilo žao da demokrati padnu tako nedopustivo nisko na svakom planu. Usput, knjige u kojima su objavljeni pomenuti Fajgeljevi radovi izdali su Balkanološki institut SANU (Guje i jakrepi: književnost, kultura, Beograd 2012; urednici dr Lidija Delić i dr Mirjana Detelić) i Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu (Ptice: književnost, kultura, Kragujevac 2011; urednici dr Dragan Bošković i dr Mirjana Detelić).

Nemam nameru ovde da branim g. Fajgelja od njegovih političkih protivnika – on to ume bolje od mene i ja mu za to nisam potrebna. Onima koji ga ne poznaju dovoljno napominjem da je on jedan od retkih mlađih naučnika koji – osim opšteg obrazovanja u koje spada vladanje evropskim jezicima – sa lakoćom savlada albanski, starogrčki i sanskrit kada se to pokaže potrebnim za rad na naučnom projektu. Dan kada je odlučio da se bavi politikom bio je za mene, kao folkloristu i profesora usmene književnosti, tužan dan.

Gospodinu odborniku Protiću bi trebalo objasniti da teme koje je on pobrojao rugajući im se ne zastarevaju. One su deo srpskog nacionalnog identiteta, i to onaj (bolji) njegov deo koji nas – kao mali narod u zapećku istorije – ravnopravno povezuje sa svima, sa onim što se zove svetska porodica naroda. Jedino time mi možemo da se merimo sa svetskim veličinama – time, i umetnošću.

Naša primenjena nauka ne može da hvata korak sa svetskim trendovima zato što iza ozbiljnih prirodnomatematičkih i tehničkih istraživanja mora stajati ozbiljna država, država sa ozbiljnim finansijskim planovima i ozbiljnim materijalnim sredstvima. Naša privredna politika, ekonomija, pravosuđe i zdravstvo mogu služiti samo za podsmeh u ozbiljnim sredinama – sudeći po onome što govore kompetentni stručnjaci i što svi građani ove zemlje svakodnevno osećaju na sopstvenoj koži. Sport u kojem držimo prvo mesto je tenis, individualna veština u koju ulog države, nacije, ljubitelja sporta, navijača i svih ostalih kojih se to tiče iznosi – nula. Od svega je, ipak, najveća katastrofa naša svakodnevna, unutrašnja i spoljna politika, ona koja nas je svakad dovodila u životnu opasnost bez potrebe i koju su demokrati isto tako lepo sprovodili kao i naprednjaci koji to i danas vešto čine. U toj situaciji niko, pa ni odbornik g. Protić, nema prava da bude tako besprizorno neobavešten. Ipak on nije ni Dačić, ni Koštunica.

Uostalom, da potpuno zanemarimo Andreja Fajgelja, poluobrazovanje, napabirčene i neproverene informacije problematičnog porekla i diletantizam tamo gde samo profesionalizam može da opstane – to je prava slika onog što se videlo na kratkom filmu sa jutjuba. Gusle i guslarska poezija se danas izučavaju (ne samo ali najviše) na Harvardu u Americi (pretpostavljam da svi znaju koliko je to prestižan univerzitet), a krivica je isključivo naše države i stava kao što je Protićev što se to ne dešava kod nas, u Beogradu – na primer. Desetine doktorskih teza je urađeno na tu temu, literatura o guslarskoj epici je debela kao telefonski imenik, neka od najcenjenijih naučnih imena (Roman Jakobson, Milman Peri, Albert Lord, Džon Majls Foli, Georgij Maljcev i dr.) vezana su za ovu oblast u kojoj mi imamo jednako dobre stručnjake ali ih ne cenimo ni najmanje. Nije ni čudo, jer g. Protić nije sam kriv za ono što govori: iz njega progovara neobaveštena i nekultivisana masa koja već vrlo dugo kroji kulturnu i naučnu politiku u našoj zemlji.

Verovali ili ne, folklor je jedini izvozni proizvod kojim Srbija danas raspolaže kao neiskorišćenim naučnim resursom. Ako meni ne verujete, raspitajte se okolo. A pošto većina pod terminom folklor podrazumeva kud-ove i đuskanje u narodnim nošnjama, ovde zvanično objavljujem da u folkloristička izučavanja spadaju sledeće naučne discipline: žanrovske poetike (teorija usmenih književnih vrsta), etnolongvistika, etnologija, antropologija, sociolingvistika, uporedna teorija religije i istorija umetnosti onda kad se bave materijalnim i nematerijalnim dobrima tradicijske kulture. Zvuči poznato?

Povezani članci

Srpski jezik šire pobednici Srpske reči retko ulaze u svetske jezike. Šta je nateralo engleskog komentatora da usred prenosa progovori srpski?...
Ne odvajajmo Pupina i Teslu Danas, kad obeležavamo 160 godina od rođenja Mihajla Pupina, poslednje je vreme da prestanemo da razdvajamo dva velikana. Bez Pupinovog modela...

Ostavi komentar.