„Шарли“ син шездесетосмаша

О покојнику све најлепше, записали су још стари Грци, а ми Европљани преносили са колена на колено. А онда је наступила 1968. са својим рушењем традиција.

suischarlie

Lire en français

Недељник „Шарли ебдо“, „син маја шездесет осме“, настао је у новембру 1970. из ругања једном покојнику. Назив „Шарли“ је понео као поспрдну алузију на управо преминулог Шарла де Гола. То је било највише што су оснивачи могли да ураде након што им је претходни часопис забрањен због исмевања његове смрти на насловници.

Слобода говора је служила као параван, као она жута звездица коју је „Шарли“ нацртао преко Мухамедовог ануса. Тај параван је слобода таман колико је та звездица симбол Европске уније.

Са великим олакшањем откривамо да „Шарли“ не исмева своје мртве колеге. Свако има нешто свето. Комичар Дједоне, такође познат по коришћењу слободе говора за иживљавање, ухапшен је због једне светогрдне речи о „Шарлију“ на „Фејсбуку“.

НАТО је 1999. године у Телевизији Србије побио више људи него исламисти у „Шарли ебдоу“. Свет није бранио ни људске животе ни слободу говора, ни тада, ни када је, управо на Светски дан слободе медија, сравњена са земљом Телевизија Нови Сад. „Шарли“ је био заузет објављивањем антисрпских карикатура у знак подршке бомбардовању.

Уосталом, „сину шездесет осме“ бомбардовање Србије дође млађи брат. Хавијер Солана на челу НАТО пакта, ратни министар Немачке Јошка Фишер, администратор Косова Бернар Кушнер, командант Кфора Клаус Рајнхарт, има их толико да се операција може назвати „шездесетосмашки рат“.

Под њиховом управом на Косову се догодило етничко чишћење, незапамћено затирање хришћанских светиња и најјезивији злочин ратова деведесетих: крађа органа у Жутој кући. Суочен са злочином, хуманитарац Кушнер се грохотом насмејао. Церекање шездесетосмаша још одјекује Србијом.

Борац против НАТО-а Солана је први послао НАТО у рат. Левичар Фишер је први након Хитлера послао немачке трупе у страну земљу. Нек вас не превари преображај оседелих антиратних екстремиста у ратне хушкаче. То је само лињање старог вука који мења интернационалу за атлантизам, али ћуд никада.

У недавном бестселеру „Француско самоубиство“ Ерик Земур даје преглед 40 година њиховог подривања француског идентитета и традиција методом „исмевање, деконструкција, уништење“. Резултат: препуни „Стад де Франс“ звижди „Марсељези“. На трибинама су неки нови Французи, деца имиграната из департмана Сена – Сен Дени, која своје другачије порекло и веру стављају не само изнад, већ и против припадности Француској. Као атентатори из „Шарлија“.

Сличност са српском самомржњом и учинком наших комуниста и либерала ту не престаје. Све чешће се чују стрепње да би Сена – Сен Дени могла да доживи судбину Косова.

Да ли је Европа добро изабрала паролу „Ја сам Шарли“? Њу поносно исповеда чак и Европска унија која је одбила да помене хришћанске корене у уставу и прикаже великане на евру. Поистовећивање у првом лицу звучи религијски и крајње је неуобичајено, тим пре што се не односи на људе, већ на фирму, на комад папира.

Поводом 11. септембра нисмо говорили „ја сам кула близнакиња“ већ „сви смо Американци“, а „Шарли“ је заглушио и Ахмеда, полицајца који је дао живот бранећи га.

„Шарли“ је изабран јер је симбол. „Ја сам Шарли“ значи „ја сам син шездесет осме“. У време великог повратка деголовског суверенизма, француски шездесетосмаши се надају да ће напад на „Шарлија“ осигурати превласт њихове идеологије, као што је 11. септембар устоличио неоконзервативизам њихових атлантских сабораца и браће по троцкистичким коренима.

На тај начин би проблем решавали они који су га изазвали. Радикалном исламу би супротставили радикални либерализам; њиховој вери, наталитету и сили своје исмевање; муслимане би увредама терали у наручје исламиста а самомржњом и двоструким аршинима их одбијали од европске цивилизације. На крају би нас гурнули у џихад људских права.

Такву политику можемо назвати „Барјактару дариват Европу“, или „Од ‘Шарлија’ до шарије“. Срећом, нисмо сви синови шездесет осме.

Андреј Фајгељ, „‘Шарли’ син шездесетосмаша”, Вечерње Новости, 22. јануар 2015, стр. 18

Повезани чланци

De Charlie à la charia « Des morts on ne dit que du bien », avaient écrit les Grecs anciens, et nous les Européens le transmettions de génération en génération. Ju...
Остајте овде да градимо Србију Прослављени глумац Небојша Дугалић са своје петоро деце одлази у Канаду. Да ли је напуштање Србије заиста једино решење?...
Сваки човек је краљ Састанак Трилатералне комисије у Београду распламсао је приче о тајним владарима света....
Одбацити комунистичко наслеђе Речи десничар, конзервативац, патриота, приватник, па чак и српство, имају лош призвук, а за леве тоталитарце не само да немамо негативну ре...
Поводом враћања Титовог споменика у Ужице: опроштајно писмо убијеног свештеника... Други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и ...