Samostalnost dece: ili moć ili pomoć

Prošli su i prijemni ispiti. Ali fakulteti će još neko vreme biti pod opsadom: telefoni i dalje zvone, a uobičajenu tišinu profesorskih kabineta prekidaju zbunjene glave koje proviruju iza vrata: „Je li ovde…”. Ali čekaj, nešto ne valja. Nema studenata!

Otac i sin

Umesto njih, tu su uglavnom mame, ali i tate, rođaci, prijatelji, profesori koji su ih spremali… Sve kombinacije su moguće, samo da se budući brucoš ne pojavi lično. Ponekad se čini da neka nevidljiva ograda opasuje fakultet: dešavalo se da ostanu ispred u kafiću dok mama završi posao. Na samim prijemnim srceparajući prizor: napeti roditelji guraju se uz decu do poslednjeg trenutka, sve dok ih na vratima sale ne razdvoje zli asistenti.

Uostalom, zamislite da neko ostavi rođenog sina da sam upiše fakultet. Dete otišlo autobusom, obavilo posao, i vratilo se. Bruka! Doduše i ovde važi poslovica “čega se pametan stidi…”. Ima čudaka koji bi se ponosili time što se deca ne oslanjaju na njih. Na Zapadu su ljudi, valjda od silnog bogatstva, toliko otuđeni da od malih nogu teraju decu da sve rade sama. Kao da su, ne daj Bože, siročad. Naše snajke u Americi znaju kako su ih streljali očima kad bi petogodišnjaku dodale peškir ili pidžamu.

Nismo ni mi uvek bili savršeni. Nekada su postojale razne prilike da se mladi ljudi odvoje od roditelja. Odlazili bi na par godina – u vojsku, manastir, kod gazde – što se između ostalog objašnjavalo i pripremom za samostalni život. Momci koji uče zanat išli su „u frent“, da od majstora do majstora, nekad i po svetu, traže posao u zamenu za skroman smeštaj i džeparac, i najbolja znanja i veštine. Ovo je važilo i za gazdinske sinove, koji bi takvim potucanjem zamenili bogatstvo roditeljskog doma.

Koji savremeni gazda bi priredio tako nešto svom detetu? Ali ima i danas propusta. Čak i naša država računa da su deca već sa osamnaest godina odrasla. Stiču pravnu odgovornost i poslovnu sposobnost, mogu da glasaju, voze kola, nabavljaju vatreno oružje, da se venčavaju i prave decu… Za ovo poslednje su, mora se priznati, stasali odavno. Telesno su zaista odrasli, ima momaka koji već gube kosu.

Kad se sve tako nabroji, čovek se ipak upita da li je u pravu. Dobro, upis smo odradili umesto dece. Hoćemo li sutra učiti umesto njih? A prekosutra, kad bude vreme za posao, brak? Znamo da ih ne možemo vući za ruku kroz život, aipak to radimo. Ne zato što imamo plan, ne što smo ubeđeni da tako treba, većpo navici. I zato što volimo svoju decu. A pomoć ne može da škodi, zar ne?

Međutim može, itekako. Postoji jedan trenutak koji označava prekretnicu u vaspitanju: kad dete nauči da nešto radi samo. Nakon toga pomoć se pretvara u smetnju. Ako nastavimo, navikavamo ga da se ne oslanja na sebe, već na druge. Pomalo kao da ga zdravog teramo da hoda sa štakama. Da šepa kroz život, iako bi moglo da trči.

Takvo šepanje je postalo nacionalni sport. Loš običaj se uvukao u tradicionalnu porodicu i vaspitao čitave generacije da žive na tuđoj grbači. Ko odrasta po principu „pusti sine ja ću“ teško će izrasti u odgovornu i vrednu osobu. Onaj mladić koji čeka u kafiću dok ga mama upisuje na fakultet moraće da postane drugi čovek da bi taj fakultet i završio.

Da preuzme odgovornost, da stekne radne navike, da izgradi stav da je njegov život u njegovim rukama. A to se ne uči sa dvadeset, već sa pet godina, kada se usvaja sistem vrednosti. Ako i uspe, to neće biti zahvaljujući roditeljima, već uprkos njima.

Ako volite svoju decu, promenite porodične običaje. Bilo da učite od Zapada ili od srpske tradicije, od biologije ili iskustva, shvatićete da naša uloga nije da sačuvamo decu od samostalnosti i lične odgovornosti. Naprotiv, treba da im omogućimo da ih steknu.

Bez njih nema odrastanja: zato i imamo toliko „dece“ od dvadeset godina. Sa druge strane, ko se sa tri sam oblači, sa četiri sprema sobu, sa pet pomaže u kući a sa šest radi prve domaće, moći će kad dođe vreme i o državi da brine. A fakultet će završiti bez cenjkanja sa roditeljima, u roku, sa dobrim prosekom, i još će mu ostati vremena.

Zato, od malih nogu radite, ne umesto deteta, već sa njim. A čim nauči, pustite ga samog. Nadgledajte, ali ne pomažite. Jer ćete detetu pružiti ili moć ili pomoć.

Andrej Fajgelj, ”Samostalnost dece: ili moć ili pomoć”, Dveri – Pokret za život Srbije [onlajn], 2011.

Povezani članci

Šta se krije iza iznenadnog podsticanja rađanja? Do sada su sve mere vlasti bile usmerene protiv roditelja.
Odgovor Nikoli Tanasiću: ko nije konformista – ekstremista Moj rodoljubivi poznanik Nikola Tanasić se javno pridružio Vučiću, Blicu, Informeru i kome sve ne u optužbama da sam ekstremista....
Promocija soft-incesta u Nemanjićima i Sinđelićima U prvih pet minuta današnje epizode Nemanjića saznali smo da nisu razlikovali katoličanstvo i pravoslavlje, da su sa Nemcima rušili Vizantiju i...
Abortus Odlomak iz moje knjige „Posle Vučića”.
Potrošači umesto viteza Šta će naša deca biti kad porastu? Potrošači ili stvaraoci?

Ostavi komentar.