Самосталност деце: или моћ или помоћ

Прошли су и пријемни испити. Али факултети ће још неко време бити под опсадом: телефони и даље звоне, а уобичајену тишину професорских кабинета прекидају збуњене главе које провирују иза врата: „Је ли овде…”. Али чекај, нешто не ваља. Нема студената!

Otac i sin

Уместо њих, ту су углавном маме, али и тате, рођаци, пријатељи, професори који су их спремали… Све комбинације су могуће, само да се будући бруцош не појави лично. Понекад се чини да нека невидљива ограда опасује факултет: дешавало се да остану испред у кафићу док мама заврши посао. На самим пријемним срцепарајући призор: напети родитељи гурају се уз децу до последњег тренутка, све док их на вратима сале не раздвоје зли асистенти.

Уосталом, замислите да неко остави рођеног сина да сам упише факултет. Дете отишло аутобусом, обавило посао, и вратило се. Брука! Додуше и овде важи пословица “чега се паметан стиди…”. Има чудака који би се поносили тиме што се деца не ослањају на њих. На Западу су људи, ваљда од силног богатства, толико отуђени да од малих ногу терају децу да све раде сама. Као да су, не дај Боже, сирочад. Наше снајке у Америци знају како су их стрељали очима кад би петогодишњаку додале пешкир или пиџаму.

Нисмо ни ми увек били савршени. Некада су постојале разне прилике да се млади људи одвоје од родитеља. Одлазили би на пар година – у војску, манастир, код газде – што се између осталог објашњавало и припремом за самостални живот. Момци који уче занат ишли су „у френт“, да од мајстора до мајстора, некад и по свету, траже посао у замену за скроман смештај и џепарац, и најбоља знања и вештине. Ово је важило и за газдинске синове, који би таквим потуцањем заменили богатство родитељског дома.

Који савремени газда би приредио тако нешто свом детету? Али има и данас пропуста. Чак и наша држава рачуна да су деца већ са осамнаест година одрасла. Стичу правну одговорност и пословну способност, могу да гласају, возе кола, набављају ватрено оружје, да се венчавају и праве децу… За ово последње су, мора се признати, стасали одавно. Телесно су заиста одрасли, има момака који већ губе косу.

Кад се све тако наброји, човек се ипак упита да ли је у праву. Добро, упис смо одрадили уместо деце. Хоћемо ли сутра учити уместо њих? А прекосутра, кад буде време за посао, брак? Знамо да их не можемо вући за руку кроз живот, аипак то радимо. Не зато што имамо план, не што смо убеђени да тако треба, већпо навици. И зато што волимо своју децу. А помоћ не може да шкоди, зар не?

Међутим може, итекако. Постоји један тренутак који означава прекретницу у васпитању: кад дете научи да нешто ради само. Након тога помоћ се претвара у сметњу. Ако наставимо, навикавамо га да се не ослања на себе, већ на друге. Помало као да га здравог терамо да хода са штакама. Да шепа кроз живот, иако би могло да трчи.

Такво шепање је постало национални спорт. Лош обичај се увукао у традиционалну породицу и васпитао читаве генерације да живе на туђој грбачи. Ко одраста по принципу „пусти сине ја ћу“ тешко ће израсти у одговорну и вредну особу. Онај младић који чека у кафићу док га мама уписује на факултет мораће да постане други човек да би тај факултет и завршио.

Да преузме одговорност, да стекне радне навике, да изгради став да је његов живот у његовим рукама. А то се не учи са двадесет, већ са пет година, када се усваја систем вредности. Ако и успе, то неће бити захваљујући родитељима, већ упркос њима.

Ако волите своју децу, промените породичне обичаје. Било да учите од Запада или од српске традиције, од биологије или искуства, схватићете да наша улога није да сачувамо децу од самосталности и личне одговорности. Напротив, треба да им омогућимо да их стекну.

Без њих нема одрастања: зато и имамо толико „деце“ од двадесет година. Са друге стране, ко се са три сам облачи, са четири спрема собу, са пет помаже у кући а са шест ради прве домаће, моћи ће кад дође време и о држави да брине. А факултет ће завршити без цењкања са родитељима, у року, са добрим просеком, и још ће му остати времена.

Зато, од малих ногу радите, не уместо детета, већ са њим. А чим научи, пустите га самог. Надгледајте, али не помажите. Јер ћете детету пружити или моћ или помоћ.

Андреј Фајгељ, ”Самосталност деце: или моћ или помоћ”, Двери – Покрет за живот Србије [онлајн], 2011.

Повезани чланци

Информер: Фајгељ је екстремиста, фашиста и Пајтићев човек Десет дана у животу дисидента у Вучићевој Србији: како нас гоне полиција, суд, стари и нови медији....
Како учити стране језике слушањем преко мобилног (бесплатно*) Слушање је једна од четири језичке вештине, уз говорење, читање и писање. Наиме, језик није знање већ вештина, и не учи се (поготово не напа...
Пристрасност Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. С...
У ИНАТ ЦЕНЗУРИ Усред емисије раскопчао кошуљу и показао мајицу ”Вучићу педеру” (Видео)... Због овога ће укинути емисије које иду уживо! Слоган ”Вучићу педеру” осваја популарну културу брже од хитова ”Драга не буди педер” и ”Мала г...
За све који воле језике: Конференција полиглота у Новом Саду Културни центар Новог Сада ће од 10. до 12. октобра 2014. бити домаћин Друге међународне конференције полиглота....

Остави коментар.