Pristrasnost

Što se više boriš protiv njega to će više rasti - reče Atina Herkulu o inatu, koji je pod udarcima njegove batine samo postajao veći i veći. Slično je i sa borbom protiv govora mržnje u Kulturnom dodatku „Politike”.

Nakon mog upozorenja, ne samo da se niko nije postideo, nego je deo kulturne i intelektualne javnosti dobio još prostora za još govora mržnje.

Jedni bi me uklonili sa radnog mesta, drugi iz javnosti, treći iz naroda kom pripadam (Basara, „Đe može Fajgelj biti Srbin”)… ukratko, svi oni bi me uklonili. Danas mene, sutra nekog od vas.

Već sam pisao da se ovaj kulturni rat vodi između suprotstavljenih pogleda na svet. Svoju viziju - dosledno poštovanje za sebe i druge -predočio sam u Skupštini grada čim sam imenovan za direktora Kulturnog centra Novog Sada. Nasuprot njoj stoji vizija samomržnje, nepoštovanja i progona nepodobnih kojima „nije mesto u javnosti”.

Uklanjanje nepodobnih za sada se vrši „samo” sistematskim uništavanjem javnog ugleda. Taj sistem iza govora mržnje je pristrasnost, vrsta manipulacije javnim mnenjem koja se sastoji u iskretanju percepcije.

Odnos stvarnosti i našeg doživljaja iste predmet je brojnih teorija i rasprava, ali zamislimo percepciju kao lenjir položen preko lenjira stvarnosti. Ako im se skale podudaraju, reći ćemo da percepcija odgovara stvarnosti. Ali ako neko otkliza gornji lenjir pet centimetara u stranu, petica u stvarnosti za nas će postati nula.

Mnogi projekti Kulturnog centra koji zaslužuju čiste petice bili su pristrasno ocenjeni nulom, počev od postavljanja ćiriličnog natpisa u decembru 2012. Manipulatori su tu ćirilicu predstavili kao kukasti krst. U stvarnosti, ćirilicom nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, ali jesu žrtve fašizma, od kojih su mnoge stradale u neposrednoj blizini Kulturnog centra. Za manipulatore, ta ćirilica je kršila novosadsku ravnopravnost pisama. U stvarnosti, ćirilični javni natpisi su u centru Novog Sada pali na ispod deset posto, tako da je ovaj natpis označio povratak, kako ćirilice, tako i ravnopravnosti pisama. Samo u iskrenutoj percepciji odnos jedan prema deset može biti ravnopravan, a najskromnije izjednačavanje kršenje te ravnopravnosti.

Doduše, taj dodatni promil jeste označio preokret, kao prvi povratak ćirilice nakon decenija opadanja. Kao što je prvi put u više decenija postavljen spomenik žrtvama Novosadske racije na mestu njihovog stradanja, novosadskom Štrandu; prvi put održana izložba o sistemu logora smrti Gospić-Jadovno-Pag; prvi put angažovani najbolji studenti preko konkursa; prvi put dobijena sredstva Evropske unije; prvi put organizovana vodeća međunarodna konferencija o kulturi; prvi put dostignuti svetski standardi u oblasti ubrojčavanja (digitalizacije).

Ovaj poslednji projekat, Brojčana baština Novog Sada (BBNS), dobio je pohvale vodeće ustanove u Americi, ali je ovde izazvao mržnju. Kad je Teofil Pančić pozvao na bojkot Kulturnog centra, grupa anonimnih mrzitelja je baš pod imenom „Novosadsko ubrojčavanje” organizovala negativnu kampanju, uključujući trljanje golim zadnjicama po izlozima naše galerije i mokrenje po ulazu. Samo u iskrenutoj percepciji najbolje može biti proglašeno za najgore.

Svi ovi projekti ne bi bili ostvareni da saradnici Kulturnog centra u njih nisu uložili dodatni, često danonoćni rad. Samo u iskrenutoj percepciji mi možemo biti „likovi-bez-dela”.

Ipak, naš najveći rezulat jeste otvaranje Kulturnog centra za građane. Prošle godine smo zabeležili 760 odsto više programa trećih lica nego u istom periodu prethodne godine. Razmislimo opet o brojkama. Ne 7, ne 70, već preko 700 odsto! Kako je takav rast uopšte moguć? Tako što smo mi uradili puno, ali i tako što ranije nije rađeno skoro ništa.

Ovaj put će percepcija skliznuti u drugu stranu, ne bi li stvarna nula postala petica u našim očima. Manipulatori imaju samo reči hvale za Kulturni centar iz perioda privilegovane nekolicine i hermetičke zatvorenosti za građane. Čak i kada je bio poprište skandala svetskih razmera: uništavanja čitavog tiraža vlastitog književnog časopisa „Polja”. Krivica tiraža? Počinjao je odlomkom „Velikog rata” Aleksandra Gatalice, a neko je po svoj prilici presudio da njemu tamo „nije mesto” i da mora biti uklonjen (zvuči poznato?). Tadašnji direktor bio je pisac Laslo Blašković, prijatelj Teofila Pančića i osujećeni Gataličin takmac za „Ninovu” i Mešinu nagradu. Knjige su u novijoj srpskoj istoriji uništavali i Sreten Ugričić u Narodnoj biblioteci (prepoznaćete model: zatvoreno za građane, otvoreno za uništavanje) i Latinka Perović u Kragujevcu. Samo u iskrenutoj percepciji knjige se mogu uništavati kao nešto bezvredno. Nacističke lomače nas uče da su sledeći na redu ljudi.

Pristrasnost je svuda moćna tehnika manipulacije, ali naša javnost mora da je posebna kad manipulatori mogu da premotavaju uvek isti govor mržnje pod maskom dijaloga i kulture.

Naše društvo pati od krize vrednosti, a dok ne znamo šta je normalno i poželjno, a šta ne, ne možemo odrediti ni skalu percepcije. Bez jedinstvenog aršina, dvostruki aršini postaju neizbežni. Pored toga, naša javnost je izrazito površna. Čak i profesionalni novinari retko istražuju i proveravaju informacije, a čitaoci još ređe. Sudi se po etiketama, pa nije čudo da je lepljenje etiketa zamenilo argumentaciju. Zaklonjeni iza površnosti i krize vrednosti kao otmičari iza talaca, manipulatori kod nas iskreću percepciju bez ikakve odgovornosti i straha da će biti uhvaćeni.

Dobra vest je da stvarnost ostaje izvan njihovog domašaja. Na nju može da utiče samo uporan stvaralački rad. Ko se ravna prema stvarnosti može prepoznati pristrasnost i odbraniti se od manipulacije.

Izazivam kritičare da percepciju koju nameću drugima usklade sa stvarnošću. Tvrde da sam toliko rđav da me treba ukloniti iz javnosti, kao bubašvabu iz kuhinje. Sem njihove mržnje, postoji li neka moja reč ili delo koje opravdava takvu presudu? Dovoljno je otići na internet da bi se pronašla moja biografija, doktorska disertacija, desetine članaka, sto snimljenih govora, hiljade objava na društvenim mrežama, podaci o brojnim projektima i organizacijama u čijem osnivanju sam učestvovao, kao što su Centar za savremenu edukaciju, Međunarodna inicijativa za praćenje antisrbizma ili Treća Srbija. Izazivam ih da dokažu i obrazlože svoje stavove, a zatim stanu iza njih dosledno, a ne kao sa ”cenzurom”, koju čas osuđuju čas podržavaju.

Predviđam da se to neće dogoditi, jer suština pristrasnosti je menjanje percepcije prema svom nahođenju. Ona ne sme zavisiti od stvarnosti ni biti dosledna. A pristrasnost je strategija za koju se nisu slučajno opredelili u Kulturnom ratu – učinkovita je i pristaje im.

Andrej Fajgelj

Kulturni dodatak, Politika, 17. maj 2014, str. 4.

Politika je promenila naslov u ”Pristrasni lenjiri”

 

Povezani članci

Kulturni rat „Umetnost radi umetnosti” – bilo je geslo umetnika koji su mislili, kao Teofil Gotje, da je sve što je korisno ružno. Da li je „mržnja radi m...
Kako smo sagradili kuću svojim rukama Bez predznanja, za godinu dana, sa 4000 evra.
Odbaciti komunističko nasleđe Reči desničar, konzervativac, patriota, privatnik, pa čak i srpstvo, imaju loš prizvuk, a za leve totalitarce ne samo da nemamo negativnu re...
Zatvor za Hansa iz „Brava” Tinejdžerski časopis „Bravo” u poslednjem broju uči devojčice kako da zadovolje momka, uz pornografske ilustracije i svedočenje jedne Sanje....
10 razloga zašto migranti nisu kao srpske izbeglice ”Isti kao naše izbeglice”. Pod tim izgovorom u Srbiji prolazi planetarna medijska propaganda u korist talasa migracija. Ali kao i čitava pro...

Ostavi komentar.