Пристрасност

Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. Слично је и са борбом против говора мржње у Културном додатку „Политике”.

Након мог упозорења, не само да се нико није постидео, него је део културне и интелектуалне јавности добио још простора за још говора мржње.

Једни би ме уклонили са радног места, други из јавности, трећи из народа ком припадам (Басара, „Ђе може Фајгељ бити Србин”)… укратко, сви они би ме уклонили. Данас мене, сутра неког од вас.

Већ сам писао да се овај културни рат води између супротстављених погледа на свет. Своју визију - доследно поштовање за себе и друге -предочио сам у Скупштини града чим сам именован за директора Културног центра Новог Сада. Насупрот њој стоји визија самомржње, непоштовања и прогона неподобних којима „није место у јавности”.

Уклањање неподобних за сада се врши „само” систематским уништавањем јавног угледа. Тај систем иза говора мржње је пристрасност, врста манипулације јавним мнењем која се састоји у искретању перцепције.

Однос стварности и нашег доживљаја исте предмет је бројних теорија и расправа, али замислимо перцепцију као лењир положен преко лењира стварности. Ако им се скале подударају, рећи ћемо да перцепција одговара стварности. Али ако неко отклиза горњи лењир пет центиметара у страну, петица у стварности за нас ће постати нула.

Многи пројекти Културног центра који заслужују чисте петице били су пристрасно оцењени нулом, почев од постављања ћириличног натписа у децембру 2012. Манипулатори су ту ћирилицу представили као кукасти крст. У стварности, ћирилицом нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, али јесу жртве фашизма, од којих су многе страдале у непосредној близини Културног центра. За манипулаторе, та ћирилица је кршила новосадску равноправност писама. У стварности, ћирилични јавни натписи су у центру Новог Сада пали на испод десет посто, тако да је овај натпис означио повратак, како ћирилице, тако и равноправности писама. Само у искренутој перцепцији однос један према десет може бити равноправан, а најскромније изједначавање кршење те равноправности.

Додуше, тај додатни промил јесте означио преокрет, као први повратак ћирилице након деценија опадања. Као што је први пут у више деценија постављен споменик жртвама Новосадске рације на месту њиховог страдања, новосадском Штранду; први пут одржана изложба о систему логора смрти Госпић-Јадовно-Паг; први пут ангажовани најбољи студенти преко конкурса; први пут добијена средства Европске уније; први пут организована водећа међународна конференција о култури; први пут достигнути светски стандарди у области убројчавања (дигитализације).

Овај последњи пројекат, Бројчана баштина Новог Сада (ББНС), добио је похвале водеће установе у Америци, али је овде изазвао мржњу. Кад је Теофил Панчић позвао на бојкот Културног центра, група анонимних мрзитеља је баш под именом „Новосадско убројчавање” организовала негативну кампању, укључујући трљање голим задњицама по излозима наше галерије и мокрење по улазу. Само у искренутој перцепцији најбоље може бити проглашено за најгоре.

Сви ови пројекти не би били остварени да сарадници Културног центра у њих нису уложили додатни, често даноноћни рад. Само у искренутој перцепцији ми можемо бити „ликови-без-дела”.

Ипак, наш највећи резулат јесте отварање Културног центра за грађане. Прошле године смо забележили 760 одсто више програма трећих лица него у истом периоду претходне године. Размислимо опет о бројкама. Не 7, не 70, већ преко 700 одсто! Како је такав раст уопште могућ? Тако што смо ми урадили пуно, али и тако што раније није рађено скоро ништа.

Овај пут ће перцепција склизнути у другу страну, не би ли стварна нула постала петица у нашим очима. Манипулатори имају само речи хвале за Културни центар из периода привилеговане неколицине и херметичке затворености за грађане. Чак и када је био поприште скандала светских размера: уништавања читавог тиража властитог књижевног часописа „Поља”. Кривица тиража? Почињао је одломком „Великог рата” Александра Гаталице, а неко је по свој прилици пресудио да њему тамо „није место” и да мора бити уклоњен (звучи познато?). Тадашњи директор био је писац Ласло Блашковић, пријатељ Теофила Панчића и осујећени Гаталичин такмац за „Нинову” и Мешину награду. Књиге су у новијој српској историји уништавали и Сретен Угричић у Народној библиотеци (препознаћете модел: затворено за грађане, отворено за уништавање) и Латинка Перовић у Крагујевцу. Само у искренутој перцепцији књиге се могу уништавати као нешто безвредно. Нацистичке ломаче нас уче да су следећи на реду људи.

Пристрасност је свуда моћна техника манипулације, али наша јавност мора да је посебна кад манипулатори могу да премотавају увек исти говор мржње под маском дијалога и културе.

Наше друштво пати од кризе вредности, а док не знамо шта је нормално и пожељно, а шта не, не можемо одредити ни скалу перцепције. Без јединственог аршина, двоструки аршини постају неизбежни. Поред тога, наша јавност је изразито површна. Чак и професионални новинари ретко истражују и проверавају информације, а читаоци још ређе. Суди се по етикетама, па није чудо да је лепљење етикета заменило аргументацију. Заклоњени иза површности и кризе вредности као отмичари иза талаца, манипулатори код нас искрећу перцепцију без икакве одговорности и страха да ће бити ухваћени.

Добра вест је да стварност остаје изван њиховог домашаја. На њу може да утиче само упоран стваралачки рад. Ко се равна према стварности може препознати пристрасност и одбранити се од манипулације.

Изазивам критичаре да перцепцију коју намећу другима ускладе са стварношћу. Тврде да сам толико рђав да ме треба уклонити из јавности, као бубашвабу из кухиње. Сем њихове мржње, постоји ли нека моја реч или дело које оправдава такву пресуду? Довољно је отићи на интернет да би се пронашла моја биографија, докторска дисертација, десетине чланака, сто снимљених говора, хиљаде објава на друштвеним мрежама, подаци о бројним пројектима и организацијама у чијем оснивању сам учествовао, као што су Центар за савремену едукацију, Међународна иницијатива за праћење антисрбизма или Трећа Србија. Изазивам их да докажу и образложе своје ставове, а затим стану иза њих доследно, а не као са ”цензуром”, коју час осуђују час подржавају.

Предвиђам да се то неће догодити, јер суштина пристрасности је мењање перцепције према свом нахођењу. Она не сме зависити од стварности ни бити доследна. А пристрасност је стратегија за коју се нису случајно определили у Културном рату – учинковита је и пристаје им.

Андреј Фајгељ

Културни додатак, Политика, 17. мај 2014, стр. 4.

Политика је променила наслов у ”Пристрасни лењири”

 

Повезани чланци

Не пита се Унеско већ небеско Унеско може да прогласи рушитеље наслеђа за чуваре наслеђа. Али не пита се Унеско, већ небеско....
Култура предаје: Зашто Србија не шаље војску на Косово Посечена шума, убијени жандарм и верска репресија над 150 повратника биланс је зулума косовских Албанаца над Србима у само једном дану, на В...
Сваки човек је краљ Састанак Трилатералне комисије у Београду распламсао је приче о тајним владарима света....
Остајте овде да градимо Србију Прослављени глумац Небојша Дугалић са своје петоро деце одлази у Канаду. Да ли је напуштање Србије заиста једино решење?...
Културни рат „Уметност ради уметности” – било је гесло уметника који су мислили, као Теофил Готје, да је све што је корисно ружно. Да ли је „мржња ради м...

Остави коментар.