Предговор мог доктората

Предговор моје докторске дисертације: ”Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле” је први део који је преведен на српски.

Lire en français

Докторат је одбрањен са највишом похвалом на Универзитету Пол Валери (Монпеље, Француска) у децембру 2008.

Мој први контакт са гуслама као живом традицијом – са певачем, инструментом и публиком – десио се у Новом Саду (Србија), у једној импровизованој школи гусала. Ту сам 1999. научио да певам, више лоше него добро. Од тада у кругу породице гуслам омиљене песме (попут оне на страни 180). Имајући то у виду, у крајњем случају би се могло рећи и да је ову студију написао гуслар.

Одлучујући тренутак у њеној изради било је добијање стипендије престолонаследника Александра Карађорђевића, у пролеће 2002, са у то време рекордним износом, и још амбициознијим обећањем да ђе стипендистима, када буде дошло време, финансирати наставак студија на универзитету који изаберу било где на свету . У консултацији са Александром Ломом, који ми је додељен за ментора, изабрао сам Универзитет Пол Валери. Његове предности биле су професор Пјер Созо, кога је препоручио Лома, француски језик и море. У лето 2003, стипендија Одељења за културну сарадњу и акцију Француске амбасаде у Београду омогућила ми је да дођем у Монпеље. У Созоовој „летњој канцеларији“, кафеу у близини катедрале Светог Петра, одређена је тема овог рада. Непосредно познавање српске епике, случајно поменуте у току разговора, показало се одлучујућим.

Тако сам добио врло ретку прилику да учествујем у поновном успостављању веза између Србије, и Источне Европе уопште, и Запада, на теми од великог значаја: епици. Задатак је са собом носио подједнако велике изазове и награде. Истраживач и гуслар, стипендиста без стипендије (првобитно обећање није испуњено), дисертацију сам писао између смена у ресторану, по аутобусима и возовима, у празнини између различитих универзитетских система (немогућност добијања нових стипендија) и научних дисциплина (лингвистика и књижевност).

У тим условима, професор Созо је сем ментора био и водич између два света, који је морао да се носи са различитим логистичким проблемима – уписима, визама, слањем пошиљки – а изнад свега да буде преводилац између различитих метода и менталитета. Дугујем му додатну захвалност за додатни труд који је увек улагао. Захвалан сам и Жану Кристофу Томасу Лорену и Каролини Лорен, Ксенији Ђорђевић, Сандри Рашков и Бенжамену Бареру, Милету Вилотићу и Николи Крбањевићу за смештај који су пружали мени и мојој породици; Нермину и Јасмини Џанановић за великодушност и Дивни и Оливјеу Солеју за пријатељску помоћ. Најзад, мојој супрузи Јовани, родитељима Станиславу и Оливери и тасту и ташти Добрици и Драгињи, за сталну подршку.

Радо бих захвалио и представницима српских установа, али су они показали необичну незаинтересованост, која је понекад прелазила у отворено непријатељство са епским призвуцима (в. доле, стр. 242). Тим већу захвалност дугујем Александру Ломи, Снежани Гудурић и Браниславу и Лариси Човић за приступачност коју су показали. Морам да поменем и гест Савета ФИЛУМ-а, Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, који је направио изузетак (иначе нешто што се подразумевало до неочекиване промене у закону) одобривши ми плаћено одсуство у трајању од једног семестра за писање дисертације.

Захваљујем се Давиду Голеу за ишчитавање рада и драгоцене напомене, Јовану Вујовићу за схематски цртеж гусала и Надежди Ђуровић за превод једног дела примера. Текстове корпуса гусала (доле, стр. 15) користим уз дозволу уредника: Мирјане Детелић (Градови), Александра Гогића, Александра Лазића и Предрага Јаничића (Његош), Радомира Никчевића (Светигора).

Остаје ми још да нагласим значај који гусле имају за регион. Оне су вековима играле повлашћену политичку улогу изградње свести и развоја вредности преносећи идеал који је био релевантан, сврсисходан и племенит. Међутим, пре најмање пола века, околности су се промениле. Не само најскорије међуетничко насиље, већ и садашња транзиција, сведоче о неопходности идеолошке еволуције. У овом тренутку јавном расправом о гуслама доминирају дихотомни и неодрживи традиционализам и негационизам. Нације регије су у потрази за новим расуђивањем о наслеђеној епској аксиологији.

Трудио сам се да ово истраживање истовремено остане у складу са традицијом и буде одлучно окренуто ка перспективи позитивне будућности, градећи мостове према европским вредностима и науци. Уосталом, оно је већ надахнуло један модел идеолошке еволуције: пројекат афирмације вредности рада који води Центар за савремену едукацију (http://radnaetika.org).

Центар који сам основао 2006. године са Александром Ђурђевoм препознао је развој вредности, које су тренутно у кризи, као главну потребу српског друштва. Вредност рада је приоритет јер је предуслов обнове привреде и изградње установа. У гуслама смо препознали битног савезника, чије су вредности другачије али компатибилне: изузетност и предузетништво једног Обилића морају бити пренете са бојног боља на тржиште. Ма како тешко, прилагођавање постојећег система вредности је одрживије од изградње новог или увоза туђег.

Докторат

Преузми читав докторат

 

2 коментара

Остави коментар.