Povratnici u Srbiju: Najbolje prolaze najgori (Vesti onlajn)

Kad sam se sa doktoratom vratio u Srbiju, nisam očekivao crveni tepih, ali ni da će mi sva vrata biti zatvorena, ni da će me dočekati na nož. Ovako povratničku priču počinje Andrej Fajgelj, jedan od najboljih novosadskih studenata koji je sa najvišim pohvalama doktorirao na Univerzitetu „Pol Valeri“ u Monpeljeu.

Andrej Fajgelj

U Francusku je otišao pre nešto više od decenije, magistrirao i odbranio doktorski rad na temi „Uporedna frazeologija i ideologija u epici: Homer, francusko viteško pesništvo, gusle“.
– Na odbrani doktorata sam odguslao večitu poruku majke Jevrosime Kraljeviću Marku: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima“- priča mladi čovek, otac četvoro dece, kako je afirmisao srpsku kulturu.
U srpsku Atinu vratio se 2005. i ubrzo oči u oči sreo sa brojnim preprekama na profesionalnom putu i negativnom selekcijom koju karakteriše kao jednu od najvećih srpskih boljki.
– Kod nas najgori prolaze najbolje i obratno.To je uzelo toliko maha, da čitava nacija kao da ne shvata zašto je važno biti vredan i obrazovan – ukazuje Fajgelj.
Kad se seti dana nakon povratka, ne može a da ne primeti da javnost još i hoće da pohvali one koji to zaslužuju, ali ako je pohvala besplatna.

 

Ljubio sam zemlju svoju

Andrej ističe da mu je boravak u inostranstvu velika škola, pa i danas ga kao direktor tako i računa onima koji traže posao.
– Svaki mladi čovek bi trebalo da provede godinu dana van Srbije, da vidi i uporedi. To je kao što se sve vidi jednim okom, ali tek sa dva se uočava dubina i šta je ispred, šta iza. Tako sam Srbiju više zavoleo i jedan sam od onih što su ljubili zemlju kad se vrate. Ali, uočio sam i gde grešimo i šta može da bude bolje. Boravak na Zapadu je i jedini način da se razbije fama o njemu.

– U novinama sam tada izlazio kao neka senzacija, doktorirao u Francuskoj sa 30 godina na guslama, vratio se u Srbiju, deca, društveni aktivizam… Ali, kad treba da uđeš u sistem, uništiće te – seća se Fajgelj.
Otkriva i kako je na ličnom primeru spoznao da su mediokriteti napravili monopol unutar sistema i… teško onome ko ih ugrožava! Na zaveru tih mediokriteta u vojvođanskoj administraciji je naišao kad je pokušao da postane sudski tumač.
– Diplome u ruci, drugo dete na putu, nemam posao, ni stan, a oni mesecima odbijaju da raspišu konkurs. Onda me obore na ispitu tako što tačne odgovore isprave netačnim – otkriva njihove neverovatne metode.
Naš sagovornik je potpredsednik stranke Treća Srbija koja je posle đurđevdanskih izbora 2012. postala deo novosadske vlasti. Krajem leta iste godine, on postaje direktor Kulturnog centra Novog Sada.
– Tada su krenuli divljački napadi na mene koji su igrom slučaja dolazili od te iste ekipe. Ja to ne razumem jer u tuđem uspehu gledam i zajednički i svoj – priča. Smeta mu što je ljudima u Srbiji žao kad prosjak ostane bez milostinje, a nije kad je stvaralac bez prilike i nagrade.

 

Prazno teoretisanje

– U Srbiji mnogi pričaju o Evropi bez ikakvog iskustva. Često imam utisak da nemaju pojma šta govore i oni koji kritikuju i oni koji hvale. To je kao kad bi te neko teoretski učio da plivaš, a sutra kad biste pali u vodu zajedno biste se udavili.

– Iza negativne selekcije leži kriza vrednosti, a iza nje kultura pasivnosti u kojoj se ništa ne preduzima i ne stiče, nego sve čeka i dobija.
Naš sagovornik je sve radio sam. Sa Zapadom se sreo prilično rano jer je detinjstvo delom proveo kod babe i dede u Nemačkoj.
– Kao brucoš sam godinu dana štedeo za kartu, dao sve ispite u junu sa prosekom 9,50 i sa 19 godina otišao trbuhom za kruhom na Kipar. Tada jedinu zemlju u kojoj se moglo zaraditi, a da nije tražila vizu – seća se. Sva naredna leta, tokom studija provodio je van Srbije. U Grčkoj, Italiji, Engleskoj, Francuskoj… Prao sudove, kola, brao masline, radio na farmi i u rentakaru, ali išao i na stipendije.

Omiljeni Srbi

– U inostranstvu sam naučio sam da Srbi mogu da budu omiljeni i takva klima me je pratila kud god sam išao. Deca uzvikuju neko naše prezime kad daju go ili koš, devojke hoće da se druže baš sa nama od svih onih nacija, gazde pitaju: „Imaš li još nekog Srbina da zaposlim“, a u centru grada stoji zgrada koju je sagradio Srbin, ili tako nešto čime možeš da se ponosiš – seća se.

– Tako sam otišao i na nastavak školovanja u Francusku, ali je fond bankrotirao i opet sam morao da nađem posao. Zaposlio sam se u kuhinji, gde sam već imao međunarodno iskustvo, i dogurao do poslastičara u luksuznom restoranu.
Tamo je otkrio i dosta novih stvari. Saznao je da čovek može da radi 19 sati dnevno bez odmora i zaradi dosta novca. A onda je kod kuće naišao na sasvim drugačiju klimu.
– Sednem sa prijateljima, ja iscrpljen i usukan, oni rumeni i doterani, provode život po prepunim kafićima i kukaju: „Ovde ništa ne valja, blago tebi, ti živiš napolju“ – prepričava kako je mnoge bliske ljude izgubio u nastavku takvih razgovora, sukobu mišljenja i načina života.
Ako pogledamo oko sebe, kako kaže, videćemo da nas je sve manje, da je i država sve manja i sve je manje nasleđa koje su stekla prošla pokolenja. Zato su u Srbiji veći izazovi nego napolju.

Doktori u rodoslovu

Andrej Fajgelj je treći doktor nauka u porodici Fajgelj, posle oca Stanislava, univerzitetskog profesora psihologije, i dede Aleksandra, profesora Interne medicine na Univerzitetu u Sarajevu. U sećanju Novosađana pečat je ostavio i drugi Andrejev deda Ivan Fajgelj, čuveni jugoslovenski hirurg i prvi direktor Instituta u Sremskoj Kamenici.

Za ovog mladog čoveka je velika je snaga biti svoj na svome. Imati trajanje, znati da ulažeš u zdanje koje su gradili tvoji dedovi i koje će graditi tvoji unuci. Kaže, Srbija je takvo zdanje.
– Što se ostalog tiče, teško da se može govoriti o srpskim visokim standardima. To sve više postaje oksimoron, kao suva voda ili hladna toplota, i ja sam očajan zbog toga.
Kad govori o odlivu mozgova iz Srbije, ističe da moramo biti iskreni prema sebi, da su svi javno protiv odliva mozgova, a privatno svi za.
– Mladima poručuju da ne odlaze samo kad ih ne poznaju. Kad im je stalo, kad su to njihovi prijatelji ili rodbina, kažu: „Idi i ne vraćaj se“, kao što su i meni svi govorili – objašnjava on.

Dodaje i da je slično i sa drugim nacionalnim problemima. Svi su protiv bele kuge, svi se na ulici smeškaju bebama i trudnicama, ali kad dobiju trudnicu u svojoj kući kažu joj: „Očisti se“. Nedavno su u Srbiji bili izbori, i jedno istraživanje je pokazalo da apsolutna većina želi nove ljude, a u isto vreme ni ne pomišlja da glasa za njih. Na kraju se, ističe, za nove glasalo u tragovima.

Svet se menja u Srbiji

– Priča se da su najbolji otišli, ali ja uvek ispravljam da su otišli dobri, a najbolji su ili ostali, ili hoće da se vrate, jer borba je ovde. Tamo moraš da uložiš ogroman dar i rad samo da bi se održao iznad proseka. A šta ćeš ostaviti iza sebe? Ovde možeš da napraviš razliku, ovde svakom pobedom štrčiš i motivišeš. Ako negde možeš da promeniš svet, to je u Srbiji. Tamo si uvek stranac. To mogu da ti natrljaju na nos tvoji domaćini, može njihova država, ali možeš i sam tako da se osećaš.

 

– Svaka vrednost ima svoju cenu. Pitanje nije da li su povratnici vrednost, već koju cenu smo spremni da platimo. Hoćemo li menjati sistem, navike, kadrovska rešenja, hoćemo li uložiti svoj rad, vreme, novac?
Ako nećemo, odliv mozgova se neće preokrenuti u priliv mozgova sam od sebe, niti će to uraditi neko drugi. Tu ne mislim na državu jer država nije neko drugi, država smo mi – naglašava Fajgelj.
Kada se vraćao iz Francuske, imao je viziju da će Srbija za 15 godina biti Švajcarska i da se najviše isplati vratiti se i učestvovati u stvaranju te nove države.
– Svi drugi su mi govorili da ostanem. Još ćemo videti ko je bio u pravu. Sada smo na pola tog perioda i bilo je uspona i padova – zaključio je.

Razgovarala D. Dekić

Povratnici u Srbiju: Najbolje prolaze najgori”, Vesti Onlajn, 13. april 2014.

Povezani članci

Samostalnost dece: ili moć ili pomoć Postoji jedan trenutak koji označava prekretnicu u vaspitanju: kad dete nauči da nešto radi samo....
Cenzurisano: Uspon homoseksualizma Gej lobi pokušava da cenzuriše svako drugačije mišljenje. Uspeli su da blokiraju objavljivanje ovog teksta na internet izdanju Politike. Pročitaj...
Šta sam naučio reagujući protiv Stoltenberga na internetu? Shvatio sam, pokajnički, koliko je smešno suprotstavljati se okupatoru preko njegovih medija. To nije borba protiv okupacije, već plan okupaci...
Kome smetaju dečiji kampovi? U svetu su kampovi za decu i mlade uobičajeni, od SAD do Rusije. U ne tako davnoj prošlosti, tako je bilo i u Srbiji, ali su danas skoro pot...
Na samitu NATO naš ministar presamitio Srbiju I svi nam se smeju dok nam prilaze sa leđa.

1 komentara

Ostavi komentar.