Ostajte ovde da gradimo Srbiju

Proslavljeni glumac Nebojša Dugalić sa svoje petoro dece odlazi u Kanadu. Da li je napuštanje Srbije zaista jedino rešenje?

Nebojša Dugalić

Drugo je kad srednjoškolci tvituju kako mrze Srbiju i jedva čekaju da odu. Oni na taj (pogrešan) način pokušavaju da ispadnu kul. Videli su bilborde ”Šta ćeš ovde, završi Megatrend i pali”, pa su pomislili da tako treba.

Drugo je kad starleta izjavi ”Srbija me ne zaslužuje”, ili kad se mlada doktorica sa čudnim ponosom u glasu uključi u televizijski program sa specijalizacije u Nemačkoj: ”Nazad u Srbiju – nikad više”.

Izdizanje sebe uz omalovažavanje otadžbine je mešavina od koje vam može pripasti muka.

Ništa slično ne nalazimo kod Dugalića, pravoslavca, patriote i domaćina. Pa opet, njegova odluka je najjasnija poruka da Srbija ne valja i da je odlazak rešenje. Intimno, mnogi tako misle. Po mom iskustvu, doslovno svi.

Kada sam odlučio da se vratim iz Francuske svi su mi govorili ”ne vraćaj se”. Ljudi toliko različiti po svemu drugom složili su se oko toga bez izuzetka. Ispade da je jedini srpski konsenzus da Srbija ne valja, da nikada neće biti bolja, i da je odlazak jedino rešenje.

Istina, postoji i previše primera da Srbija ne valja, ali kako je odlazak rešenje? Kako ćemo je napuštanjem popraviti? Kako ćemo je učiniti boljim mestom za život naše dece? Tako što će ”poslednji koji ode da ugasi svetlo”?

Odlazak nije deo rešenja, već deo problema. Ljudi napuštaju Srbiju zato što propada, a Srbija propada zato što je ljudi napuštaju.

Čitav konsenzus je lažan kao što je lažno rešenje koje nudi. On naš odnos prema otadžbini izvrće naopačke. Uči nas da gledamo Srbiju i da se osećamo napušteno, kao što nam kroz prozor automobila deluje da planina juri mimo nas. U stvari, mi napuštamo nju. Mi odlučujemo o njenoj sudbini, ne obratno.

Srbija je osuđena na nas i ništa ne može da promeni. ”Sve se može kad se ode” je falsifikat mudrosti. Prava mudrost i dalje glasi: ”sve se može kad se hoće”.

Istorija se sastoji iz čudesnih preokreta. Grci su 480. godine p. n. e. gledali kako Persijanci spaljuju Atinu. Iste godine, sa istim užasom, Kserks je gledao kako tone njegova flota kod obližnje Salamine. Rusi su 1812. gledali kako Moskva gori pod Napoleonom. Dve godine kasnije umarširali su u Pariz. U februaru 1804. svemoćne dahije su posekle srpske knezove. Njihove glave su se kotrljale već u avgustu.

Samo u jednom jedinom slučaju ova čuda bi postala nemoguća: da su odbili da se bore. Da su otišli.

”Bolje je pod tuđinom” – eto najbolje definicije ropskog mentaliteta. Ujedno i najbolja priprema javnog mnenja za dalje komadanje Srbije i ukidanje Srpske. A možda i za neki novi egzodus.

Valjda nam zato masovni mediji toliko natrljavaju na nos priče o odlasku. Kao da im je glodur sultan Murat, pa do besvesti promoviše model Brankovića, koji je tako zgodno u odlučujućem trenutku napustio bojno polje, a cenzuriše model Obilića, koji mu je tako negostoljubivo rasporio škembe.

Zašto sam istrajao, sam protiv svih, u odluci da se vratimo u Srbiju?

Zato što sam verovao da je srpsko čudo moguće i želeo da učestvujem u njemu. Srbija će za 15 godina biti Švajcarska – govorio sam. Od onda je prošlo deset godina i neke stvari sam proverio u praksi: moguće je preokrenuti odliv mozgova u priliv mozgova, belu kugu u porast nataliteta. Moguće je čak i ući u sistem, ako ste spremni da udarite pravo u osinjak.

Najvažije, više nisam sam. Evo – mogu svoja uverenja da podelim sa vama. Okupljajmo se, ma koliko da nas ima. U ovo naopako vreme, dok naš grad gori, ne treba slušati plašljivce i slabiće. Treba raditi baš ono što nam zabranjuju. Treba srušiti nametnuti konsenzus, reći ne lažima, odbiti da budemo izgubljena generacija, iza koje će ostati razbijena država.

Nije tačno da najbolji odlaze. Odlaze dobri, ali najbolji ili ostaju ili se vraćaju. Jer ovde je borba, ovde su izazovi, ovde su pobede.

Kanada i Švajcarska su već razvijene. Ostajte ovde da gradimo Srbiju!

Andrej Fajgelj, „Ostajte da gradimo Srbiju!”, Večernje Novosti, 14. april 2015, str. 16

Povezani članci

Potrošači umesto viteza Šta će naša deca biti kad porastu? Potrošači ili stvaraoci?
Ne odvajajmo Pupina i Teslu Danas, kad obeležavamo 160 godina od rođenja Mihajla Pupina, poslednje je vreme da prestanemo da razdvajamo dva velikana. Bez Pupinovog modela...
Odbaciti komunističko nasleđe Reči desničar, konzervativac, patriota, privatnik, pa čak i srpstvo, imaju loš prizvuk, a za leve totalitarce ne samo da nemamo negativnu re...
Parada je borba za moć Da li gej parada predstavlja borbu za prava ili za moć? Razlika je suštinska, jer borba manjine za moć je definicija totalitarizma....
Svaki čovek je kralj Sastanak Trilateralne komisije u Beogradu rasplamsao je priče o tajnim vladarima sveta....

2 komentara

  1. Izdizanje sebe uz omalovažavanje otadžbine je mešavina od koje vam može pripasti muka – lepo rečeno. Nebitno je koju ideologiju živite, ovo je istina. Nedavno sam slušao jednog Vašeg lalu iz Zrenjanina, ne mogu sada da tražim ime ali napisao je dramu Hadersfild i predaje dramaturgiju u NS, koji kaže isto ovo. Posebno me raduje kada ljudi iz tog dela Srbije tako misle.
    Problem je što ni ovakvi tekstovi, ni ovi lepi primeri, više ne mogu da ubede ljude. Spram života oni su mrtvo slovo na papiru. Ljudi očekuju da im neko uredi zemlju i da oni žive u njoj, ne shvatajući da to tako ne ide. Sa druge strane, ne možeš ni u politiku sa svakim, prosto kad vidiš ko je sve tamo ne ide ti se u tom pravcu.

    Reply

Ostavi komentar.