Одговор на клевете непотписаног егзиташа

Одговарам на неистините тврдње које је дневни лист Данас објавио 15.3.2018. под насловом „Култура је истина, а не увреда и обмана“, говорећи о мом раду на пројекту Нови Сад 2021 – Европска престоница културе.

Душан Ковачевић, Вучић и Вучевић; Влада Србије и Егзит

Руководио сам тим пројектом скоро три године, наког чега сам смењен а приступ у јавност ми је практично забрањен. Од тада, моје име ниједном није поменуто у вези са Европском престоницом културе а моје активности биле су ретроактивно брисане са интернетских налога пројекта „Нови Сад 2021“ и Културног центра Новог Сада.

Наведени текст је по први пут прекинуо праксу брисања, али само да би на месту аутентичних података почео да исписује нетачне. Тако је прогласио да су активности на добијању титуле од 2011-2016 биле „неуспешне“, „и то тима који је водио контраверзни Андреј Фајгељ, под чијим вођством је кандидатура Новог Сада замрла“. Затим сам поменут још једном, насупрот Немањи Миленковићу, који је „преузео процес кандидатуре у октобру 2015“ и успео да „кандидатуру врати из мртвих“.

Чињенице су другачије. Као председник Организационог одбора, водио сам све активности Града Новог Сада на пријави за Европску престоницу културе током две године и девет месеци, од децембра 2012. до септембра 2015. године. Главни задатак Одбора била је припрема пријаве на основу које је Европска комисија одлучивала да ли ће град понети титулу или не. Сложени процес припреме пријаве по правилу је изискивао више година.

Када сам изабран на место председника Одбора, који је основан у јуну 2011, пријава није била започета. Нови сазив Одбора кренуо је испочетка, и након две године, био сам у могућности да најавим слање победничке пријаве у року (види чланак „Претварање напуштених објеката у културне станице“ у листу Дневник од 27.12.2014).

Обећање је одржано. Додуше, у самој завршници, пројекат јесте био угрожен некооперативношћу владајуће партије СНС. Између осталог, Градска кућа је четири месеца обустављала исплате тиму за писање пријаве. Зато сам саветовао Одбору да ме смени, правилно оценивши да ће наш рад једино тако моћи да се приведе крају без даљих ометања.

Смењен сам 28. септембра 2015, а заменио ме је Немања Миленковић, сарадник Одбора од јуна 2013. године. Победничка пријава, на чијој припреми смо радили скоро три године, послата је непуних месец дана касније, 22. октобра 2015. Она је већ у децембру увела Нови Сад у најужи избор, а следећег октобра, након измена и допуна, донела је и престижну титулу Европске престонице културе.

Не верујем да би Миленковић за наше заједничке вишегодишње активности написао да су биле неуспешне, ни да је њима кандидатура „практично угашена“ и „замрла“, нити да је у непуних месец дана „имао времена да кандидатуру врати из мртвих“. Чак и да је хтео да обезвреди напоре свог тима, у шта сумњам, барем не би показао тако елементарно непознавање активности Одбора и самог процеса кандидатуре. Штавише, уверен сам да Миленковић није ни консултован при објављивању.

Он међутим јесте ћутке прешао преко бесмислица које је неко непотписан објавио у његово име, као званично саопштење Фондације „Нови Сад 2021 – европска престоница културе“, којом Миленковић управља. За такво заобилажење хијерархије налазим само једно објашњење: стварни управник Фондације није директор Миленковић, већ тај непотписани.

Зато је мој главни захтев да се аутор текста потпише. Додуше, сам текст оставља мало места за сумњу о коме се ради. У њему главну реч води Егзит, који се отворено хвали да је „за Нови Сад изборио титулу“ и на чело довео Миленковића. У име Егзита обично говори његов директор, Душан Ковачевић, за кога је Миленковић и раније радио.

Апсурдно, текст је написан да би оповргао сумње да је Егзит приватизовао Фондацију и Европску престоницу културе, а на овом примеру је показао управо супротно.

Уосталом, предузеће Егзит је познато по преузимању јавног добра за приватну добит. Из тог разлога Новосађани управо потписују „Петицију за измештање Егзита са Петроварадинске тврђаве“. Као што је преузео Тврђаву и Европску престоницу културе – бахато и безобзирно – тако Егзит преузима и туђе заслуге. Док сам ја водио пројекат, Егзит је био један од многих учесника и није се посебно истицао.

Што се мене тиче, увек сам наглашавао да су моји сарадници заслужнији за пројекат од мене. Негде сам подразумевао да су и они свесни да нико не би могао да се похвали титулом да није било мог вођства. Ако било ко од сарадника мисли другачије, волео бих то да чујем, само молим да се потпишу и наведу аргументе.

Оно што сматрам пресудним у нашем успеху био је метод вођства. Њега треба сачувати да не буде избрисан, јер ће нам успеха опет затребати.

Прво, инсистирао сам на раду и резултатима. Понекад сам био и груб, али увек смислено: „Радимо леп посао за лепе паре, на рачун грађана који често немају ни једно ни друго. Резултате им дугујемо. Ко не жели да да све од себе, тамо су му врата.“ Иронијом судбине, данас се наш победнички рад проглашава за нерад.

Друго, истрајавао сам у визији да Нови Сад заиста може да постане ЕПК и ширио је око себе и када сам био сасвим усамљен у томе. Многи то не би признали, али били су крајње неповерљиви. Иронијом судбине, једнако сам усамљен и данас кад се слави и честита.

Треће, инсистирао сам да је ЕПК опште добро и да сви треба да учествују. Неуморно сам окупљао групе и појединце који су гледали само своје проблеме, и понављао да их можемо решити само ако се удружимо. У јавној комуникацији увек сам се трудио да одам признање свима. Иронијом судбине, мени признање не одаје нико.

Четврто, успоставио сам такву организацију да ни моја смена није могла да је угрози. При томе кључ успеха нису били страни консултанти и експерти, већ домаћи, понекад и неафирмисани кадрови, којима смо давали шансу, не гледајући на партије и везе, већ на жељу и способности за рад. Ту су нарочито спадали приправници запослени на конкурсу, али и Немања Миленковић, који је ангажован на мој предлог. Иронијом судбине, видимо како се одужио.

Ако сам и натеран да говорим о својим заслугама, то не радим да бих се хвалио. Напротив, бојим се да ћу се једног дана стидети што сам довео Европску престоницу културе. Окупио сам грађане на пројекат од општег интереса, а онда, када смо тај велики посао одрадили заједно, преузео га је непотписани егзиташ са сасвим супротним методама и циљевима: приграбити огромна јавна средства у џепове неколицине.

Дневни лист Данас је објавио одговор 23.7.2018 под насловом „Мој стид због престонице културе


Преносим и текст петиције коју можете потписати:

Петиција за измештање Егзита са Петроварадинске тврђаве

Стотине хиљада вати озвучења и стотине хиљада гостију фестивала Егзит угрожавају Петроварадинску тврђаву, споменик културе заштићен законом.

Тврђава доминира војвођанском равницом тако да се звучно загађење простире километрима без икакве заштите.

Exit_Tvrdjava.jpg

Такву количину буке и вибрација Петроварадинска тврђава и грађани Новог Сада нису доживели, сем током Егзита и бомбардовања.

Тврђава није безбедна средина за ту врсту догађаја и до сада је више посетилаца пало са зидина, са два смртна исхода.

Пошто нас, грађане, нико није питао, морали смо овом петицијом да искажемо своје мишљење.

Не желимо:

  • да нам Егзит оштећује Петроварадинску тврђаву;
  • да нам Егзит не дозвољава да заспимо;
  • да Егзит добија субвенције из наших џепова;
  • да Егзит бесплатно користи јавно добро које затим приватно, и дебело, наплаћује.

Тражимо:

  • да се Егзит измести са Тврђаве да би се заштитио споменик културе, смањило загађење буком и отклонили безбедносни ризици;
  • да се обуставе јавне субвенције Егзиту и преусмере онима којима је помоћ заиста потребна;
  • да Егзит почне да плаћа коришћење јавних површина и комуналних услуга;
  • да Егзит почне да објављује уговоре и извештаје о коришћењу јавних средстава, површина и услуга;

Наши захтеви нису усмерени против Егзита. Они ће и њему помоћи да изађе из дубоке кризе у коју су запале његова финансијска и концептуална конструкција. Егзит покушава да споји неспојиво.

Спаја масовност фестивала који се одржавају на блатњавим пољима усред ничега, попут Роскилдеа или Гластонберија, са ексклузивним локацијама на каквим се одржавају Бечки новогодишњи концерти.

Спаја сатницу техно журки са густо насељеним градским подручјем, у којем хиљаде породица остају таоци агресивних ритмова до зоре.

Спаја хвалисање приватним пословним успесима и живот на терету јавног добра.

Егзит је требало да значи „излаз“ Србије у свет, али данас симболизује изолацију Србије. У свету не постоји ниједан сличан пример да се масовни фестивал одржава у заштићеној зони градског језгра. Барселона је свој фестивал ушушкала у бетонску зону на обали, Хелсинки у стару електрану, Будимпешта на острво Сигет а Лидс далеко иза граница урбане зоне. Егзит је такође једини који не смањује буку до осам ујутру, у потпуном презиру за грађане испод себе.

Време је да и Егзит изађе у свет – и што даље од Петроварадинске тврђаве.

Петицију упућујемо:

  • Фестивалу Егзит
  • Граду Новом Саду
  • АП Војводини
  • Републици Србији

Покрет Новосађана

Повезани чланци

Честитам Новом Саду, европској престоници културе Честитам свим сарадницима, честитам од свих заборављеној Миланки Бркић, честитам и самом себи, кад већ нико други не сме....
Информер: Фајгељ је екстремиста, фашиста и Пајтићев човек Десет дана у животу дисидента у Вучићевој Србији: како нас гоне полиција, суд, стари и нови медији....
„Фајгељ“ у Енциклопедији Новог Сада ”Фајгељ”, Енциклопедија Новог Сада, Књ. 29, Нови Сад, 2008.
Претварање напуштених објеката у културне станице (Дневник) О кандидатури Новог Сада за Европску престоницу културе прича се већ годинама, али је ова 2014. протекла у знаку неколико важних одлука у ве...
10 разлога зашто мигранти нису као српске избеглице ”Исти као наше избеглице”. Под тим изговором у Србији пролази планетарна медијска пропаганда у корист таласа миграција. Али као и читава про...

1 коментара

  1. Klasičan primer kako levo-liberašima ne smeš da izneseš mišljenje suprotno njihovom. Oni imaju svoje svete krave i njihov sistem vrednosti (radikalnog shvatanja). Njihova su vidjenja koja su promovisali još od početka 90tih sada mejnstrim u Srbiji. I ako im napišeš i dokažeš da neko drugi ima doprinos za stvarnu kulturu oni to ne priznaju. Oni priznaju za kulturu samo njihove nju-ejdz kulturne vrednosti.

    Reply

Остави коментар.