Нови друштвени уговор

Југословенски социолози су још крајем 80-тих говорили о „деци кризе“[1]. Вероватно нису ни слутили шта се спрема. Било како било, криза вредности је међу нама, и то не од јуче. 

Узмимо пример изузетности, која је као вредност у кризи већ вековима: од задруга, у којима истицање није било радо виђено, преко књаза Милоша, ком је узречица била „Ј____ му оца ко хоће паметнији од мене да буде“, затим комунистичког обрачуна са елитом, па све до данас. О овоме је писао Домановић у Мртвом мору, а примере бисмо вероватно пронашли и у данашњим медијима.

Намеће се питање зашто наше друштво већ једном не изађе из кризе (разних) вредности. У последње две деценије уложили смо огромну енергију у промене. Митинговали смо, ратовали, мењали уставе и установе, државе и државна уређења, па је опет на пољу вредности континуитет кризе далеко израженији од промена, упркос извесним помацима. Објашњење би могло да се тражи у дубини проблема, при чему би све наведене промене уствари биле површинске. Али каква је то дубина према којој су површинске чак и промене државног уређења?

У свом чланку „Руска радна етика“, Кирил Тидмарш[2] наводи да је у време Стаљина направљен срамни друштвени уговор: радник је трпео низак животни стандард, али је за узврат добијао право на аљкавост. Својом алузијом на „друштвени уговор“ као темељ модерног друштва (Хобс, Лок и Русо), овај аргумент би могао да досегне дубину нашег проблема. Верујемо наиме да је сличан уговор потписан и у СФРЈ, према ком сви друштвени актери уговарају следеће чланове:

Чл. 1: Ви нисте обавезни да радите, ми нисмо обавезни да вас плаћамо.
Чл. 2: Ви нисте одговорни, нити смо ми одговорни.

На тај начин држава не мора да испоштује нека основна социјална и грађанска права, али ни грађани не морају да испоштују неке основне дужности, као што је поштовање закона или плаћање пореза.

Истраживања српске радне етике иду у прилог оваквом уверењу. У анкети коју је спровео новосадски Центар за савремену едукацију, испитаници су се сложили да рад није довољно вреднован, али својим тумачењима као да су се позивали на чланове поменутог уговора. Радници су објашњавали: „зашто да радим кад нисам плаћен“, газде: „зашто да их плаћам кад не раде“, а представници система: „како да развијамо вредност рада кад гласачи неће да чују ни реч рад“.

Овакав друштвени уговор може да објасни кризу вредности, јер ненормално проглашава за нормално; и негативну селекцију, јер одговара најгорима; и бројне неуспехе нашег друштва, по којима смо постали препознатљиви у свету. Имали смо први рат и бомбардовање у Европи од Другог светског рата, једине санкције, прва ратна дејства НАТО-а, највећу инфлацију, а и данас смо рекордери у неконкурентности привреде, спољнотрговинском дефициту, псовању, броју срчаних обољења, саобраћајних незгода, абортуса, избеглица… Узрок за нашу непрестану усмереност наниже можемо тражити управо у несретном друштвеном уговору, који снижава права, одговорности, стандарде и критеријуме. У том светлу вероватно можемо посматрати и непрестано сажимање граница наше државе.

Једине позитивне рекорде остварује једина грана која се придржава сасвим супротног уговора, по ком се за највећи рад добија и највећа награда. Ради се наравно о спорту. Неопходно је угледати се на овај позитивни пример и потписати нови друштвени уговор:

Чл. 1: Ви сте дужни да радите, ми смо дужни да вас плаћамо.
Чл. 2: Ми смо одговорни, и ви сте одговорни.

Да би ово било могуће, претходно морамо поништити стари. Пошто смо га сви заједно потписали – као друштво – заједно га морамо и раскинути. Другачији појединци, макар били у већини, дотле ће бити само изузеци који потврђују правило. А све друге друштвене промене и реформе – само козметика.

Андреј Фајгељ, „Нови друштвени уговор„, Република 418-419, 1-31. децембар 2007.

[1] Пантић, Д., „Вредности младих у време кризе – аномична генерација“, Михаиловић, С., Деца кризе, Институт друштвених наука, Београд, 1990.

[2] Tidmarsh, K., „Russia’s work ethic“, Foreign Affairs 72/2, Њујорк, 1993, стр. 67-77.

Повезани чланци

Подржите ме потписом Треба ми ваша помоћ.
Лош сервис у iPhone Србија Нестручни, нељубазни и скупи: такво је моје искуство са неовлашћеним сервисом iPhone Srbija у Београду, Косовска 28....
УНЕСКО гласање о „Косову“ је увреда за жртве фашизма Да ли ће Унеско наградити културно чишћење на Косову? Да ли ће прогласити вандале за чуваре наслеђа? И то на дан њихових жртава?...
Одбацити комунистичко наслеђе Речи десничар, конзервативац, патриота, приватник, па чак и српство, имају лош призвук, а за леве тоталитарце не само да немамо негативну ре...
Парада је борба за моћ Да ли геј парада представља борбу за права или за моћ? Разлика је суштинска, јер борба мањине за моћ je дефиниција тоталитаризма....

Остави коментар.