Naprednjaci po drugi put među Srbima

Ko su „naprednjaci“ koje Dobrica Ćosić pominje u „Korenima“, a televizijska serija ih cenzuriše? Objašnjavam u poglavlju moje knjige „Posle Vučića„.

Pogledajte kako je serija izmenila original: „Naprednjaka Tošića? Moj sin da se oženi ćerkom mog najvećeg neprijatelja? Narodnog krvopije.

Srbija je već imala naprednjake. U Skupštinu su ušli 1881. godine, kao i sada, bez ijednog glasa, formiranjem poslaničkog kluba.

Iste godine naprednjački ministar Čedomilj Mijatović potpisao je zloglasnu Tajnu konvenciju kojom je srpski suverenitet predan Austrougarskoj. Simbolično, baš na Vidovdan. Sadržaj je obelodanjen tek dvadeset jednu godinu kasnije pa su Srbi mogli da pročitaju:

„Bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom Srbija neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom nekom vladom…“

Tek tada je postalo očigledno da je konvencija predstavljala kapitulaciju a njeno potpisivanje veleizdaju. Zauzvrat, Čedomilj je dobio grofovsku titulu a Milan kraljevsku krunu.

Istovremeno je međunarodnom koncesionaru isplaćeno šezdeset miliona franaka državnog novca za izgradnju železnice. Zauzvrat, vrh srpske vlasti je ubrao dva miliona franaka mita.

Koncesionar je nakon šest meseci bankrotirao, ali to nikom nije smetalo. Srbija se okrenula od Rusije ka Zapadu i potpuno je zavisila od njega. Zapadni mentori su zadovoljno gladili po glavi zahvalne srpske marionete koje su živele kao grofovi. Ili, što bi narod rekao, „kao kralj Milan”.

Iz ove idile bio je isključen jedino narod. Skupština je ubrzo postala jednostranačka, bez obzira na to kako narod glasao. Srpske Antigone, udovice Ilka Marković i Lena Knićanin, skončale su u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima. Mitropolit Mihailo i vladike su smenjene (!) zbog neprihvatanja novog zakona o taksama po kojem je država naplaćivala porez i na monašenje.

Reforma vojske iz narodne u stajaću iskorišćena je da se narodu oduzme oružje – ono isto kojim je zbacio turski jaram. U Hajduk Veljkovoj Krajini narod je odbio i izbili su oružani sukobi sa žandarmerijom i vojskom. Timočka buna, kako će ti sukobi ostati upamćeni u istoriji, ugušena je u krvi. Zavedeno je vanredno stanje, preki sud je doneo 97 smrtnih presuda i 576 doživotnih robija, neistomišljenicima je zabranjena štampa i političko delovanje. Izazvan je prvi talas srpske političke emigracije, s na smrt osuđenim Nikolom Pašićem na čelu.

Što veća servilnost prema strancima, to veća brutalnost prema narodu, i obratno. Dve godine nakon toga, Milan je Habzburgovcima nudio da preuzmu vlast u Srbiji! Takvo sluganjstvo je prevršilo svaku meru čak i u očima stranih gospodara: „Austrougarska nema nameru da zaposeda Srbiju; da ima, zauzela bi je svojom vojskom, ne bi je kupovala od njenog kralja”.

Slobodan Jovanović navodi kralja Milana i grofa Mijatovića kao primere domaćih tuđina. Svoj narod nisu ni razumeli ni cenili, ali su zato bili fascinirani strancima. Njima je i sunce izlazilo na Zapadu. Dok je suzbijao pravoslavlje, Mijatović je promovisao protestantizam. Kasnije će iz Londona voditi antisrpsku kampanju i predlagati Engleza za srpskog kralja. Tamo će i umreti, a Milan u svom Beču.

Propast se primicala sa svih strana. Mijatović je budžet formirao liberal-progresivno, po željama a ne po mogućnostima, i tako postigao rekordni budžetski deficit. Kralj Milan je tako i živeo, pa su ga polako ali sigurno stizali i dugovi, i prekršene reči i bračne prevare. Svemoćni naprednjaci ipak neće odstupiti dok se ne dogodi katastrofa.

Došla je u vidu sramne objave rata i još sramnijeg ratnog poraza. Pošto na Turke nisu smeli od Beča i Londona, Srbija je napala slovensku i pravoslavnu Bugarsku i potučena je do nogu. Vajna reformirana vojska bila je ubitačna samo protivu sopstvenog naroda.

Godine 1887. u Skupštinu se vraćaju progonjene suverenističke stranke: radikali Nikole Pašića i liberali Jovana Ristića.

Bez silom održavanog jednostranačja, naprednjaci koji su dotle kontrolisali čitavu Skupštinu osvojiće jedno jedino poslaničko mesto. Bez apsolutne vlasti, stići će ih osveta za svako zlo koje su učinili. Širom Srbije izbiće nasilja, narod će naprednjake prebijati usranim motkama. Biće mrtvih.

Evroreformatori će ostati upamćeni po autoritarnosti, korupciji, ukidanju nezavisnosti države i katastrofalnim rezultatima. Tako se završilo doba kada su stranci diktirali a Srbi potpisivali.

O svemu ovome podrobno piše Radovan Kalabić u knjizi Grofovska vremena. Šteta što nismo bolje naučili istoriju, ne bi nam se ponavljala.

Kada je Napredna stranka iznova osnovana vek kasnije, naziv se činio nebitnim, nasumično izabranim od preostalih imena za stranke. Tek kada se čovek upozna s liberalno-progresivnom ideologijom i istorijom naprednjaštva u Srbiji, shvata da je sve odrađeno tačno po knjizi.

Pošto se ova knjiga zove „Posle Vučića”, ostalo je da napravim još jednu, najvažniju paralelu sa prošlošću: Šta je bilo sa Srbijom?

Dogodilo se ono čega su se naprednjaci najviše plašili. Strani gospodari su nam okrenuli leđa. Kaznili su nas. Austrougarska je objavila carinski rat Srbiji. Kuku majko pomagaj! Bez sunca koje izlazi na zapadu, uvenućemo!

Baš naprotiv. Srbija je ojačala privredu i uvećala izvoz. Nezavisnost je donela vrtoglavi napredak – na bolje.

Preuzmi besplatno

Povezani članci

Posle Vučića Ova knjiga je krik pobune, manifest promene, vodič za disidente, protivotrov za političku korektnost....
Trebinje: prvo predstavljanje moje knjige ”Posle Vučića” U Srbiji predstavljanje nije moguće, ali zato jeste u Srpskoj i na internetu. Poslušajte zabranjene misli....
Bio sam uhapšen, zamalo ućutkan, a onda me je narod spasao U naš dom upale su specijalne policijske snage, oduzele moje računare, odvele me pred decom i strpale u zatvor....

1 komentara

Ostavi komentar.