Moskovska patrijaršija prekinula opštenje s Carigradskom

Dakle moguće je. Ali čak ni sada, kada se dugoiščekivani prekid dogodio, ekumenizam nije ni pomenut među razlozima.

Carigradska patrijaršija ima jedinstven status u pravoslavlju. Naziv „vaseljenska“, koji znači da je nadležna za čitav svet, nasledila je iz vremena kada je romejski vasilevs iz Carigrada vladao čitavom hrišćanskom vaseljenom.

Međitim, ona ujedno uživa i status najkontroverznije patrijaršije u pravoslavlju, stečen još u vreme patrijarha Meletija Metaksakisa (1922-1923), masona i reformatora koji je uveo novi, gregorijanski kalendar, a potvrđen u vreme Atinagore (1948-1972), koji je skinuo anatemu s papske jeresi i molio se zajedno s papom. Vaseljenska patrijaršija i danas ostaje predvodnica ekumenizma, koji za jedne predstavlja „dijalog i svedočenje“, a za druge „jeres nad jeresima“.

Još u Meletijevo vreme, nemali deo grčke crkve prekinuo je opštenje s reformatorima. Ovi hrišćani okupili su se u Istinski pravoslavnu crkvu, koja i danas čuva apostolsko prejemstvo i ispravno ispovedanje vere, ali ih zvanična crkva zbog prekida opštenja naziva „raskolnicima“.

U Atinagorino vreme, prekidu opštenja se pridružila i Sveta Gora, a manastir Esfigmen je istakao zastavu „Pravoslavlje ili smrt“. Esfigmenci su ostali verni toj odluci zbog čega ih zvanična crkva naziva „zilotima“.

Резултат слика за sipc pravoslavlje ili smrt

Oni koji osuđuju „zilote“ i „raskolnike“ smatraju da prekid opštenja predstavlja ekstremni i buntovni čin, što je samo po sebi nešto loše. Njihova pozicija je pristrasno-vlastodržačka: „Ko je u pravu? Vlast!“

Ziloti, tj. revnitelji, na optužbe iznenađeno odgovaraju „Ko je tu raskolnik?“ i svoje pozicije zasnivaju na neoborivim argumentima. Prekid opštenja jeste standardna praksa kada jerarh krši kanone Crkve i napušta ispravno ispovedanje vere. Zajedničke molitve s jereticima jesu izričito zabranjene Apostolskim kanonima (član 45). Polazište ekumenizma, koji „crkve“ posmatra pluralistički i inkluzivno, jasno protivureči veri u „jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“, koju svaki pravoslavac ispoveda na svakoj liturgiji.

Mnogo je o svemu ovome napisano u proteklih sto godina, koliko traje ova kriza pravoslavlja, započeta prelomnim događajem careubistva 1918. godine.

Ono što je novo, i što je i mene nateralo da napišem koju reč, bez pretenzija, više kao zapis u dnevnik, jeste ovaj znameniti događaj. Prekid opštenja se najzad dogodio usred onih koji osuđuju prekid opštenja. Štaviše, onih koji opšte i s jereticima, i s Jevrejima i muslimanima i budistima i hinduistima i šamanima i vračevima i žrecima i vešticama. Onih kojima se ponekad otme, kao Atinagori, da priznaju kako jeres „ne vide nigde“.

I posle svega toga, ipak je moguće prekinuti opštenje? I to sa mnogopoštovanim ocem vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom?

Da, moguće je. Zbog jurisdikcije.

Pitanje jurisdikcije u Ukrajini jeste izuzetno ozbiljno. Ali u poređenju sa suštinskim pitanjem ispovedanja vere, ono je puka formalnost i pojedinost. Uostalom, fanariotsko mešanje u jurisdikciju ruske, ali i srpske crkve, započeo je pomenuti Meletije Metaksakis, u paketu sa ostalim, daleko opasnijim reformama.

Hristove reči „Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete“ (Mt 23:24) savršeno opisuju one koji prekidaju opštenje zbog jurisdikcije, a ekumenizam ne samo da ne osuđuju, već ga „proždiru“.

Naime, Moskovska patrijaršija nije takmac Carigradske samo za prvenstvo u pravoslavlju, već i u ekumenizmu. Ima tu i ličnog nadmetanja dva arhipastira. Vaseljenski patrijarh Vartolomej, perjanica ekumenizma i veliki prijatelj Džozefa Bajdena, nastavio je Atinagorinim stopama i umnožio susrete i molitve s papom.

Ali Kiril Moskovski može da se pohvali još impresivnijom ekumenističkom biografijom. Daleke 1971. imenovan je za predstavnika Moskovske patrijaršije u Svetskom savezu crkava, molio se s paganima na zloglasnim asamblejama u Vankuveru (1983) i Kanberi (1991), a 2016. je postao prvi ruski patrijarh u istoriji koji se susreo s papom. U svemu tome, samo je sledio svog duhovnog oca, Nikodima Rotova – homoseksualca, masona, agenta KGB-a, pravoslavnog mitropolita i tajnog katoličkog biskupa, koji je pao mrtav, slikovito, pred papinim nogama. A pre Nikodima, dok je Carigrad imao Meletija, Moskva je imala Sergija, koji je postao patrijarh tako što se zakleo na vernost sovjetskim vlastima, dotle da je izjavljivao da „Progona vere u SSSR nikada nije bilo“.

Ko može da ignoriše, nek ignoriše. A malo stado nek se spasava, naučivši da prepoznaje lažne sukobe toliko karakteristične za ova poslednja vremena.

Jer kad se sukobi ekumenista s ekumenistom, ko će pobediti, i čiju stranu bi trebalo da zauzmemo?


Izvori:

Zaяvlenie Svящennogo Sinoda Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi v svяzi s nezakonnыm vtorženiem Konstantinopolьskogo Patriarhata na kanoničeskuю territoriю Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi

Moskovska Patrijaršija prekinula pominjanje Patrijarha carigradskog Vartolomeja na bogosluženjima

Vladimir Mos, Letopis velike bitke

Povezani članci

Nije vaseljenski, ni svepravoslavni… hoće li Sabor bar ostati pravoslavni? Vaseljenski patrijarh Vartolomej na Saboru koji nije vaseljenski izjavio da ne razume Ruse. Ali je u bratskom zagrljaju sa Amerikancima. I papo...
Pravoslavni Monsanto Egoizam ovog vremena Srbima uglavnom stiže iz inostranstva, ali liberalna guja vreba i u našim nedrima....
Zašto je vlast odsekla glavu svetom Jovanu? Danas je Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja. Zašto mu je vlast odsekla glavu? Koja je bila njegova krivica?...
Crkva nije na prodaju Zar nam baš ništa nije sveto? Zar je baš sve na prodaju? Povodom naprednjaka na freskama....
Abortus Odlomak iz moje knjige „Posle Vučića”.

14 komentara

    • O kom raskolu govorite? Pretpostavljam, „raskolnika“ a ne moskovske patrijaršije. I to ne svih „raskolnika“ npr, ne Artemija koji „Priznaje SPC“ iako SPC ne priznaje njega, i čiji sledbenici osuđuju „raskolnike“ iako su i sami pod istovetnim osudama.

      U tom slučaju, ne slažem se. Ne radi se o raskolu. Znam da mnogi tako tvrde, ali oni:

      1) Ne postavljaju glavno pitanje: ko je vera ko nevera. Suština Crkve leži u odanosti Bogu, ne ljudima. Strah za ustanovu i svoj položaj ne sme prevladati strah Božiji. Držanje obličja pobožnosti, a ostavljanje njegove sile je odlika apostasije, i svih fariseja, starih i novih, koji ustanovu čuvaju po cenu da Boga razapnu.
      2) Ne postavljaju sledeće glavno pitanje: šta je „raskol“ i ko je tu u raskolu od čega? Crkva je uvek bila u nepomirljivom, radikalnom raskolu sa jereticima i bezbožnicima. Ekumenizam jeste jeres, i to jeres koja je dublja i sveobuhvatnija od svih dosadašnjih. Za liberalizam bih rekao i više, da je zasebno učenje, koje itekako ima religijsku komponentu, i koje vernije služi Luciferu od svih dosadašnjih satanskih učenja. Kritičari se pretvaraju da su ekumenističke i liberalne sablazni kojih je prepuno „svetsko“ pravoslavlje samo pojedinačni slučajevi i samo kanonski prekršaji, koji ne menjaju ispovedanje vere. Nek nastave da se pretvaraju, i primiće platu svoju. I Stari i Novi Zavet su puni opisa ovakvih situacija, kada je narod stajao okamenjenog srca, zatvorenih očiju i sputane desnice pred očiglednim bezakonjem.
      3) ne poznaju istoriju Crkve. Jesu li sveti Jovan Šangajski ili sveti mučenici katakombne crkve bili u raskolu zato što nisu pominjali moskovske patrijarhe, tajne agente i javne satrudbenike komunističke satanokratije? Zamislite ovo što sam naveo u članku, da patrijarh izjavi da progona vere u SSSR nema i nikada ih nije bilo, u vreme najvećih progona u istoriji, koji su postideli Nerona, Dioklecijana i Galerija. Šta su mu rekli milioni mučenika kad ih je sreo na onom svetu? „Da, preosvećeni, mi ne postojimo, jer ti si tako rekao, a mi ne želimo raskol“? Ili su zagrmeli sabornim istinskim pravoslavnim svedočanstvom: anatema, anatema, anatema!
      4) Ne poznaju dogmate Crkve. Ne može biti raskolnik episkop koji izvrši svoju dužnost i odvoji se od jeresi, čuvajući ispravno ispovedanje vere i apostolsko prejemstvo. Niti vernik koji izvrši svoju dužnost i priđe tom episkopu. Naravno, u načelu svi čekamo sabornu osudu jeresi o kojoj govore kanoni. Ali je potpuno očigledno da svetske patrijaršije neće osuditi same sebe. A Sabor Zarubežne je već saborno osudio jeres ekumenizma. Dakle, šta se zapravo čeka? Svi navode avu Justina, ali ovde govorimo o decenijskom, postepenom otpadništvu, i postepenom traženju rešenja, od 1918 do danas. Zvanična SPC se držala duže od ostalih i prešla u otvoreno otpadništvo kad je ava Justin već bio u godinama. Za njegovo vreme, njegova reakcija je bila hitra, stroga i gromoglasna. Danas bi morala biti daleko stroža, jer su pokolenja prošla, a bezakonje se razbuktalo. Primer ave Justina govori protiv onih koji ga navode.
      5) Licemeri su. Nisam nikog čuo da nazove moskovski Sinod raskolničkim jer ne pominje carigradsku braću. Zvanične patrijaršije ne osuđuju ni jeresi koje se množe u Srbiji, već naprotiv, gaje sa njima prijateljske odnose. Pobogu, pa lezbijki koja je zauzela nemanjićko čelo države su rekli da „nemaju ništa protiv nje“! Učestvuju u komisiji za kanonizaciju Stepinca! Sa svim religijama sveta učestvuju u obredu paljenje vatri u „duhu Asizija“, gde, bez preuveličavanja, samo antihrist nedostaje. Reč „raskol“ se koristi samo za braću pravoslavce koji odbiju da se otkinu u jeres ekumenizma i satanski liberalizam, po cenu otkidanja od braće koja idu tim putem. Kada je svetska SPC poslala vlasti da ruše zilotski manastir u potpunoj divljini, u kojem sam nedavno bio, policajac, pravoslavni Srbin, maltene je odbio naređenje kad je video da su ih poslali da pravoslavnim monahinjama ruše skromni manastir usred ničega, dok usred njegovog grada niče ogromno središte sekte, pa nikom ništa. Tamo sam upoznao i jedinog pravoslavnog ispovednika kog sam imao čast da sretnem, monaha kojeg je pretukao i polomio mu obe noge, po svoj prilici, sin lokalnog sveštenika, uz saradnju mafije i SNS-a. Nisam čuo da je neko nekom okupatoru, jeretiku, izdajniku, razvratniku, prebio noge. Pogotovo ne sveštenički sin uz, sve upućuje na to, blagoslov i crkvenih i državnih vlasti.

      A vi koji hoćete da budete negde između podsećate na mene sa Trećom Srbijom. I ja sam bio borac iznutra. Ako ste iskreni, proći ćete kao ja: izdani i napušteni od svih, u potpunom ostrakizmu i potpuno uništeni od liberala sa kojima ste hteli da kombinujete strategije paralelnosti, inkluzije, ukrštanja, tolerancije, mimikrije – da biste u moderno vreme aktivno poslužili i svojoj strani – Bogu i narodu. Tada ćete misliti i svedočiti isto kao ja sada. Samo sačekajte malo. Ili, ako niste iskreni, u nedogled ćete igrati njihovu spoljnu liniju odbrane, na položajima kontrolisane opozicije, koja svojim daktiviranim suprotstavljanjem predstavlja mamac, ventil, i diverziju od pravog suprotstavljanja. I nijednan krunski dokaz neće vas sprečiti u tome, jer vas u tom slučaju dokazi i ne zanimaju.

      Za kraj, istine radi, i sledeća činjenica. Ni „ziloti“ naravno nisu lišeni izazova ovog doba otpadništva. I njih buše agenture, i sujete, pa i liberalizam. Zbog toga su, npr, smešno i bolno rascepkani. Mnogi od njih takođe učestvuju u strategijama kontrolisane opozicije – npr. karikiranjem svojih stavova tako da idu na ruku kritičarima, ili tako da se uklope u lažne izbore, po modelu nacizma i komunizma, SNS i žutih, ili pomenute Moskve i Carigrada. Teško je prozreti kroz slojeve obmane. Ja u ovom trenutku ne mogu da govorim bilo kome šta da radi, ali za sebe sam doneo odluku, ne kao kockar, već kao onaj koji je uvideo istinu. Spasavajte se i praštajte!

      Bog sve vidi i svi idemo Bogu na istinu, uskoro. Koja decenija tamo vamo, koji položaj, koji dinar, koji aplauz, koji šamar, koja slomljena noga, šta je to bitno? Ali ne zavaravajte se, hrišćani koji stanu na stranu ovog velikog bezakonja, koji zauzmu njegova neprijateljska, zločinačka, lažna i nakazna stanovišta, proći će kao patrijarh koji je u vreme progona stao na stranu progonitelja.

      Reply
      • Postoje leva i desna zastranjivanja, leva su ekumenizam i liberalizam a desna raskol. O tome je pisao svestenomucenik Danil Sisojev
        http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post_2327.html?m=1

        http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/01/blog-post_02.html?m=1
        Treba ici carskim putem, ni levo ni desno.
        Zašto se sv. Maksim Ispovednik nije odvojio od Crkve kad su svi bili u jeresi sem njega?
        U vreme Firentinske unije sv. Marko Efeski se nije odvojio od Crkve.

        Reply
        • Morao bih bolje da proučim život i dela sv. Marka i Maksima (za Danila Sisojeva znam da je bio neobičan), ali čini mi se da su ovo opet primeri koji pobijaju ono što treba da ilustruju.
          Sv. Maksim je, koliko znam, i umro van opštenja, da bi kasnije bio proglašen svetiteljem. Njegov sasvim jasan stav po tom pitanju je dobro poznat i dokumentovan: „Ako se sva vaseljena počne pričešćivati sa jerarsima-odstupnicima, mi nećemo. Amin.“ ; „Ja hoću i molim vas da budete potpuno oštri i nepomirljivi sa jereticima samo u pogledu saradnje sa njima ili bilo kakve podrške njihovom bezumnom verovanju. Jer to smatram čovekomržnjom i udaljavanjem od Božije ljubavi – pružati podršku zabludi, da bi oni koji su njome zahvaćeni mogli još više da se raslabe.“. Kada su ga u carskoj palati upitali zašto nije u opštenju sa Carigradskom patrijaršijom odgovorio je: „Njihova sveštenstva su svrgnuta i lišena čina na pomesnom saboru koji je nedavno održan u Rimu. Kakve tajne onda oni mogu da savršavaju? Ili kakav će duh sići na one koji su od njih rukopoloženi?“
          Ekumenizam je osuđen kao jeres na pomesnom saboru Ruske zagranične crkve početkom osamdesetih. Jerarsi svetskog pravoslavlja javno ispovedaju ekumenizam. U jeresi ne smemo učestvovati. Šta nije jasno? I kakav to carski put krivuda između ove tri činjenice?
          Dao sam i primer Jovana Šangajskog i ostalih otaca ruske zagranične i ruske katakombne, koje su bile nerazdeljivi članovi jedne Crkve, a po ovome bi bile u „raskolu“. Nisam teolog. Jesam pravoslavan – onaj koji pravo veruje, ili, etimološki preciznije, pravo misli. Takođe imam i dosta široko obrazovanje, dugo živim crkvenim životom, ali najveći izvor za ove moje tvrdnje je veliko iskustvo na prvoj liniji borbe. Prepoznajem obrasce u protivničkim argumentima, ljudima, tendencijama, jer sam na svojoj koži bezbroj puta iskusio njihove napade. Sada sam došao dotle da ih osetim pre nego što ih ugledam i istražim. Intelektualna intuicija tu igra veliku ulogu. Npr, i bez velikog istraživanja prepoznajem vašu priču o carskom putu kao ogranak liberalizma: „istina je negde između“ (i opet me podseća na moju Treću Srbiju). Kad sam se malo raspitao, to je potvrdilo intuiciju, jer se carskim, srednjim putem u pravoslavlju naziva isključivo mudrost u duhovnom podvigu, a nikako i nikada odnos prema tome šta jeste a šta nije Crkva, i šta jeste a šta nije raskol i jeres. Ispravite me ako grešim. Pretpostavljam da vi Jovane jeste teolog? Naglašavam da po svim ovim pojedinostima možda nisam u pravu. Prosto iznosim svoja razmišljanja, na osnovu ovo razuma i saznanja što imam. Ovaj moj blog je poslednje mesto gde vodim ovakve razgovore. A još uvek nismo došli, bez obzira na sve zabune, dotle da ne možemo da budemo sigurni u neke stvari, i bez obzira na sve obmane i kvarenje naravi, dotle da je jezik izgubio smisao i da ne možemo da razgovaramo o istini. Saborno.

          Reply
  1. Kada pominjem sv.Marka i Maksima prvenstveno mislim na to da oni nisu osnivali paralelne crkve kao Artemije i SIPC.
    Ja sam protiv ekumenizma ali smatram da ne treba napustati Crkvu. Crkva je prolazila kroz mnoga iskusenja i sve je prebrodila. Ja nisam teolog ali neki od najvećih duhovnika danas ne podržavaju napustanje Crkve (Karelin, Abasidze). Tu su i domaci intelektualci kao V. Dimitrijević.
    Mislim da borba unutar Crkve ne moze da se poredi sa politickom borbom i svetovnim udruženjima.

    Sto se tice ekumenizma potrebno je definisati taj pojam, kao sto znamo RPC je na saboru 2000. godine osudila odredjena ucenja (o tome imate u onom videu koji sam vam poslao).

    Ko od vladika propoveda ekumenizam? Ja ne znam ni jednog koji ce reci da druge crkve imaju istinito ucenje i da treba da se ujedinimo sa njima. I ja sam protiv zajedničkih molitava sa jereticima i cesto se pitam da li iza tih kanonskih prestupa stoje odredjena ucenja tj. sta misle ljudi kada sluze zajedno sa njima.

    Reply
  2. Pomaže Bog poštovani brate Andrej. Lep tekst. Prvenac! Na spasenje praznik Vozdviženja časnoga krsta! S Njim pobeđuj!
    Izjava gospodina Jovana „Ko od vladika propoveda ekumenizam? Ja ne znam ni jednog koji ce reci da druge crkve imaju istinito ucenje i da treba da se ujedinimo sa njima“ govori mnogo.

    Reply
    • Tako je.
      Maksim se nije odvojio, ostao je u pričešću sa jereticima, i tako se posvetio, i tako je Crkva prebrodila.
      Da je bio episkop, tim pre se ne bi odelio.
      Da nije pronašao oslonac u rimskoj patrijaršiji, da nije bilo episkopstva pravoslavnih i nade da će odmah nakon njegove smrti biti održan vaseljenski Sabor, najzad, da nije bio zauzet odsecanjem jezika i ruke i sličnim sitnim pojedinostima, nipošto ne bi pokušavao da sačuva pravoslavlje. Jer time se uopšte nije bavio, a i zašto bi.
      Da, mora da je tako, i da ste dobro shvatili, jer ja sam shvatio sasvim suprotno.

      Reply
  3. Istina je uvek ista, a laž uvek prilagodljiva. Da li je ekumenizam ostao crkva, i da li je u ekumenizmu Istina? Ne radi se o paraleli crkvi, već o različitim smerovima. Ekumenizam ima svoj pravac i nosi kao bujica sve sa sobom i nije crkva, Istina ostaje u istom smeru, jednako slaveći Boga pravoslavno i to je Crkva. Dakle istinsko pravoslavlje nije ništa stvorilo niti odvojilo, već je odseklo od sebe jeres ekumenizma. Pravoslavni vernik ne sme biti u jeresi ekumenizma, dakle mora ostati pravoslavan. Ne napuštati Istinu, već instituciju u koju se uselila jeres. Mi nemamo ništa od 11. veka sa rimokatolicima. To je nekadašnja pravoslavna institucija, sa pravoslavnim ispovedanjem vere. Mi nismo paralelna crkva sa Rimom. Odsekli smo šizmatike i jeretike i ostali zdravi. Tada. Danas ekumenizam. Zašto? Istina je uvek ista.

    Reply
  4. Jednostavno je reci zbog cega su katolici otpali. Termin ekumenizam i ekumenisti se olako koristi, neko otvori dveri na liturgiji ili se sastane sa predstavnicima drugih religija i odmah se lepi etiketa.
    Zna se sta je jeres i ja bih voleo da mi navedete izjave vladika koji su rekli da nasa Crkva nije jedina i istinita.

    Reply
    • Prvi Jovanov komentar: ekumenizam je problem. Drugi: ekumenizam je zastranjivanje. Treći: protiv sam ekumenizma. Četvrti: navedite mi jedan primer da je ekumenizam problem.
      Jovan, ako se tako zove, je tipičan primer bota koji vrti sagovornika u krug po zadatku. Ili još gore, nekog ko se i sam vrti u krug.
      Čovek koji odbija da uvidi očigledno, pred sobom ima dva puta.
      Jedan je da nastavi putem slepila. Da ide okolo i raspituje se, traži da ga ubede. Zatim, kad ga ubede, da nastavi da traži da ga ubede. I tako dalje.
      Drugi put je da otvori oči i pogleda oko sebe.

      Ovom rodu se neće dati drugi znak. Ako čekaš da izmene simvol vere, to se neće dogoditi. Mislim da ni po dolasku antihrista simvol vere neće biti izmenjen. Liberalna dogma ne traži javno odricanje, već prividni pluralizam. Da „istine“ i „crkve“ budu u množini, priznaju jedne druge, i poklone se antihristu.
      Suština ispovedanja ekumenizma, odnosno preobraćenja u novu religiju liberalizma, jeste što su potpisali da je SPC „organski član“ SSC. Kako Telo Hristovo može da bude „organski“ deo „saveza“ (sovjeta) „crkava“ „ovoga sveta“?
      A ostali primeri se množe i bodu oči, svuda gde pogledaš, sve očigledniji od očiglednijeg. Ali ako odbijaš da vidiš, nećeš videti. I džaba će ti neko pokazivati i navoditi primere. Moraš otvoriti oči.

      Reply
  5. http://otacmilic.com/episkop-backi-irinej-bulovic-srpska-crkva-i-ekumenizam/
    Sada su se okupile razne raskolničke, čak i sektaške grupe, koje su ranije stavljale akcenat na kalendarskom problemu, a danas govore: „mi štitimo Crkvu od jeresi ekumenizma“. Kao da među nama postoje takvi ekumenisti koji ne veruju u svoju sopstvenu Crkvu, već veruju u neku inovernu i marginalnu crkvu, sastavljenu od parčića hrišćanskih denominacija i sekti. Ja mislim da među pravoslavnim jerarsima takvih ljudi nema.“

    Reply
    • Bilo bi sasvim drugačije da je episkop Irinej ove reči izgovorio pred papom, ili stepinčevom komisijom, ili na nekom od brojnih ekumenističkih sastanaka i paljenja vatri. Priznajem, reči su osudile „crkvu sklepanu od parčića“, mada izokola: „kao da“, „ja mislim“, i uz neobičnu odrednicu „sopstvena Crkva“, koja odaje stav da ih ipak ima više, različitih samo po prisvajanju (bilo bi prirodno da je rekao jedna, ili sveta, ili pravoslavna…).
      Ali avaj, na ekumenističkim sastancima, ne samo što jezikom ne osuđuje – pa ni izokola – već na delu učestvuje u tom klepanju crkve od parčića. A ove reči ostaju samo lukava priča, samo za nas Vlahe, da se ne dosetimo.

      Reply

Ostavi komentar.