Московска патријаршија прекинула општење са Цариградском

Дакле могуће је. Али чак ни сада, када се дугоишчекивани прекид догодио, екуменизам није ни поменут међу разлозима.

Цариградска патријаршија има јединствен статус у православљу. Назив „васељенска“, који значи да је надлежна за читав свет, наследила је из времена када је ромејски василевс из Цариграда владао читавом хришћанском васељеном.

Међитим, она уједно ужива и статус најконтроверзније патријаршије у православљу, стечен још у време патријарха Мелетија Метаксакиса (1922-1923), масона и реформатора који је увео нови, грегоријански календар, а потврђен у време Атинагоре (1948-1972), који је скинуо анатему са папске јереси и молио се заједно с папом. Васељенска патријаршија и данас остаје предводница екуменизма, који за једне представља „дијалог и сведочење“, а за друге „јерес над јересима“.

Још у Мелетијево време, немали део грчке цркве прекинуо је општење са реформаторима. Ови хришћани окупили су се у Истински православну цркву, која и данас чува апостолско прејемство и исправно исповедање вере, али их званична црква због прекида општења назива „расколницима“.

У Атинагорино време, прекиду општења се придружила и Света Гора, а манастир Есфигмен је истакао заставу „Православље или смрт“. Есфигменци су остали верни тој одлуци због чега их званична црква назива „зилотима“.

Резултат слика за sipc pravoslavlje ili smrt

Они који осуђују „зилоте“ и „расколнике“ сматрају да прекид општења представља екстремни и бунтовни чин, што је само по себи нешто лоше. Њихова позиција је пристрасно-властодржачка: „Ко је у праву? Власт!“

Зилоти, тј. ревнитељи, на оптужбе изненађено одговарају „Ко је ту расколник?“ и своје позиције заснивају на необоривим аргументима. Прекид општења јесте стандардна пракса када јерарх крши каноне Цркве и напушта исправно исповедање вере. Заједничке молитве са јеретицима јесу изричито забрањене Апостолским канонима (члан 45). Полазиште екуменизма, који „цркве“ посматра плуралистички и инклузивно, јасно противуречи вери у „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“, коју сваки православац исповеда на свакој литургији.

Много је о свему овоме написано у протеклих сто година, колико траје ова криза православља, започета преломним догађајем цареубиства 1918. године.

Оно што је ново, и што је и мене натерало да напишем коју реч, без претензија, више као запис у дневник, јесте овај знаменити догађај. Прекид општења се најзад догодио усред оних који осуђују прекид општења. Штавише, оних који опште и са јеретицима, и са Јеврејима и муслиманима и будистима и хиндуистима и шаманима и врачевима и жрецима и вештицама. Оних којима се понекад отме, као Атинагори, да признају како јерес „не виде нигде“.

И после свега тога, ипак је могуће прекинути општење? И то са многопоштованим оцем васељенским патријархом Вартоломејом?

Да, могуће је. Због јурисдикције.

Питање јурисдикције у Украјини јесте изузетно озбиљно. Али у поређењу са суштинским питањем исповедања вере, оно је пука формалност и појединост. Уосталом, фанариотско мешање у јурисдикцију руске, али и српске цркве, започео је поменути Мелетије Метаксакис, у пакету са осталим, далеко опаснијим реформама.

Христове речи „Вођи слепи, који оцеђујете комарца а камилу прождирете“ (Мт 23:24) савршено описују оне који прекидају општење због јурисдикције, а екуменизам не само да не осуђују, већ га „прождиру“.

Наиме, Московска патријаршија није такмац Цариградске само за првенство у православљу, већ и у екуменизму. Има ту и личног надметања два архипастира. Васељенски патријарх Вартоломеј, перјаница екуменизма и велики пријатељ Џозефа Бајдена, наставио је Атинагориним стопама и умножио сусрете и молитве с папом.

Али Кирил Московски може да се похвали још импресивнијом екуменистичком биографијом. Далеке 1971. именован је за представника Московске патријаршије у Светском савезу цркава, молио се са паганима на злогласним асамблејама у Ванкуверу (1983) и Канбери (1991), а 2016. је постао први руски патријарх у историји који се сусрео с папом. У свему томе, само је следио свог духовног оца, Никодима Ротова – хомосексуалца, масона, агента КГБ-а, православног митрополита и тајног католичког бискупа, који је пао мртав, сликовито, пред папиним ногама. А пре Никодима, док је Цариград имао Мелетија, Москва је имала Сергија, који је постао патријарх тако што се заклео на верност совјетским властима, дотле да је изјављивао да „Прогона вере у СССР никада није било“.

Ко може да игнорише, нек игнорише. А мало стадо нек се спасава, научивши да препознаје лажне сукобе толико карактеристичне за ова последња времена.

Јер кад се сукоби екумениста с екуменистом, ко ће победити, и чију страну би требало да заузмемо?


Извори:

Заявление Священного Синода Русской Православной Церкви в связи с незаконным вторжением Константинопольского Патриархата на каноническую территорию Русской Православной Церкви

Московска Патријаршија прекинула помињање Патријарха цариградског Вартоломеја на богослужењима

Владимир Мос, Летопис велике битке

Повезани чланци

Није васељенски, ни свеправославни… хоће ли Сабор бар остати православни? Васељенски патријарх Вартоломеј на Сабору који није васељенски изјавио да не разуме Русе. Али је у братском загрљају са Американцима. И папо...
Православни Монсанто Eгоизам овог времена Србима углавном стиже из иностранства, али либерална гуја вреба и у нашим недрима....
Зашто је власт одсекла главу светом Јовану? Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Зашто му је власт одсекла главу? Која је била његова кривица?...
Црква није на продају Зар нам баш ништа није свето? Зар је баш све на продају? Поводом напредњака на фрескама....
Видимо се у Матици Српској Ако неко хоће да се видимо у граду ово је прилика.

14 коментара

    • О ком расколу говорите? Претпостављам, „расколника“ а не московске патријаршије. И то не свих „расколника“ нпр, не Артемија који „Признаје СПЦ“ иако СПЦ не признаје њега, и чији следбеници осуђују „расколнике“ иако су и сами под истоветним осудама.

      У том случају, не слажем се. Не ради се о расколу. Знам да многи тако тврде, али они:

      1) Не постављају главно питање: ко је вера ко невера. Суштина Цркве лежи у оданости Богу, не људима. Страх за установу и свој положај не сме превладати страх Божији. Држање обличја побожности, а остављање његове силе је одлика апостасије, и свих фарисеја, старих и нових, који установу чувају по цену да Бога разапну.
      2) Не постављају следеће главно питање: шта је „раскол“ и ко је ту у расколу од чега? Црква је увек била у непомирљивом, радикалном расколу са јеретицима и безбожницима. Екуменизам јесте јерес, и то јерес која је дубља и свеобухватнија од свих досадашњих. За либерализам бих рекао и више, да је засебно учење, које итекако има религијску компоненту, и које верније служи Луциферу од свих досадашњих сатанских учења. Критичари се претварају да су екуменистичке и либералне саблазни којих је препуно „светско“ православље само појединачни случајеви и само канонски прекршаји, који не мењају исповедање вере. Нек наставе да се претварају, и примиће плату своју. И Стари и Нови Завет су пуни описа оваквих ситуација, када је народ стајао окамењеног срца, затворених очију и спутане деснице пред очигледним безакоњем.
      3) не познају историју Цркве. Јесу ли свети Јован Шангајски или свети мученици катакомбне цркве били у расколу зато што нису помињали московске патријархе, тајне агенте и јавне сатрудбенике комунистичке сатанократије? Замислите ово што сам навео у чланку, да патријарх изјави да прогона вере у СССР нема и никада их није било, у време највећих прогона у историји, који су постидели Нерона, Диоклецијана и Галерија. Шта су му рекли милиони мученика кад их је срео на оном свету? „Да, преосвећени, ми не постојимо, јер ти си тако рекао, а ми не желимо раскол“? Или су загрмели саборним истинским православним сведочанством: анатема, анатема, анатема!
      4) Не познају догмате Цркве. Не може бити расколник епископ који изврши своју дужност и одвоји се од јереси, чувајући исправно исповедање вере и апостолско прејемство. Нити верник који изврши своју дужност и приђе том епископу. Наравно, у начелу сви чекамо саборну осуду јереси о којој говоре канони. Али је потпуно очигледно да светске патријаршије неће осудити саме себе. А Сабор Зарубежне је већ саборно осудио јерес екуменизма. Дакле, шта се заправо чека? Сви наводе аву Јустина, али овде говоримо о деценијском, постепеном отпадништву, и постепеном тражењу решења, од 1918 до данас. Званична СПЦ се држала дуже од осталих и прешла у отворено отпадништво кад је ава Јустин већ био у годинама. За његово време, његова реакција је била хитра, строга и громогласна. Данас би морала бити далеко строжа, јер су поколења прошла, а безакоње се разбуктало. Пример аве Јустина говори против оних који га наводе.
      5) Лицемери су. Нисам никог чуо да назове московски Синод расколничким јер не помиње цариградску браћу. Званичне патријаршије не осуђују ни јереси које се множе у Србији, већ напротив, гаје са њима пријатељске односе. Побогу, па лезбијки која је заузела немањићко чело државе су рекли да „немају ништа против ње“! Учествују у комисији за канонизацију Степинца! Са свим религијама света учествују у обреду паљење ватри у „духу Асизија“, где, без преувеличавања, само антихрист недостаје. Реч „раскол“ се користи само за браћу православце који одбију да се откину у јерес екуменизма и сатански либерализам, по цену откидања од браће која иду тим путем. Када је светска СПЦ послала власти да руше зилотски манастир у потпуној дивљини, у којем сам недавно био, полицајац, православни Србин, малтене је одбио наређење кад је видео да су их послали да православним монахињама руше скромни манастир усред ничега, док усред његовог града ниче огромно средиште секте, па ником ништа. Тамо сам упознао и јединог православног исповедника ког сам имао част да сретнем, монаха којег је претукао и поломио му обе ноге, по свој прилици, син локалног свештеника, уз сарадњу мафије и СНС-а. Нисам чуо да је неко неком окупатору, јеретику, издајнику, развратнику, пребио ноге. Поготово не свештенички син уз, све упућује на то, благослов и црквених и државних власти.

      А ви који хоћете да будете негде између подсећате на мене са Трећом Србијом. И ја сам био борац изнутра. Ако сте искрени, проћи ћете као ја: издани и напуштени од свих, у потпуном остракизму и потпуно уништени од либерала са којима сте хтели да комбинујете стратегије паралелности, инклузије, укрштања, толеранције, мимикрије – да бисте у модерно време активно послужили и својој страни – Богу и народу. Тада ћете мислити и сведочити исто као ја сада. Само сачекајте мало. Или, ако нисте искрени, у недоглед ћете играти њихову спољну линију одбране, на положајима контролисане опозиције, која својим дактивираним супротстављањем представља мамац, вентил, и диверзију од правог супротстављања. И ниједнан крунски доказ неће вас спречити у томе, јер вас у том случају докази и не занимају.

      За крај, истине ради, и следећа чињеница. Ни „зилоти“ наравно нису лишени изазова овог доба отпадништва. И њих буше агентуре, и сујете, па и либерализам. Због тога су, нпр, смешно и болно расцепкани. Многи од њих такође учествују у стратегијама контролисане опозиције – нпр. карикирањем својих ставова тако да иду на руку критичарима, или тако да се уклопе у лажне изборе, по моделу нацизма и комунизма, СНС и жутих, или поменуте Москве и Цариграда. Тешко је прозрети кроз слојеве обмане. Ја у овом тренутку не могу да говорим било коме шта да ради, али за себе сам донео одлуку, не као коцкар, већ као онај који је увидео истину. Спасавајте се и праштајте!

      Бог све види и сви идемо Богу на истину, ускоро. Која деценија тамо вамо, који положај, који динар, који аплауз, који шамар, која сломљена нога, шта је то битно? Али не заваравајте се, хришћани који стану на страну овог великог безакоња, који заузму његова непријатељска, злочиначка, лажна и наказна становишта, проћи ће као патријарх који је у време прогона стао на страну прогонитеља.

      Reply
      • Postoje leva i desna zastranjivanja, leva su ekumenizam i liberalizam a desna raskol. O tome je pisao svestenomucenik Danil Sisojev
        http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post_2327.html?m=1

        http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/01/blog-post_02.html?m=1
        Treba ici carskim putem, ni levo ni desno.
        Zašto se sv. Maksim Ispovednik nije odvojio od Crkve kad su svi bili u jeresi sem njega?
        U vreme Firentinske unije sv. Marko Efeski se nije odvojio od Crkve.

        Reply
        • Морао бих боље да проучим живот и дела св. Марка и Максима (за Данила Сисојева знам да је био необичан), али чини ми се да су ово опет примери који побијају оно што треба да илуструју.
          Св. Максим је, колико знам, и умро ван општења, да би касније био проглашен светитељем. Његов сасвим јасан став по том питању је добро познат и документован: „Ако се сва васељена почне причешћивати са јерарсима-одступницима, ми нећемо. Амин.“ ; „Ја хоћу и молим вас да будете потпуно оштри и непомирљиви са јеретицима само у погледу сарадње са њима или било какве подршке њиховом безумном веровању. Јер то сматрам човекомржњом и удаљавањем од Божије љубави – пружати подршку заблуди, да би они који су њоме захваћени могли још више да се раслабе.“. Када су га у царској палати упитали зашто није у општењу са Цариградском патријаршијом одговорио је: „Њихова свештенства су свргнута и лишена чина на помесном сабору који је недавно одржан у Риму. Какве тајне онда они могу да савршавају? Или какав ће дух сићи на оне који су од њих рукоположени?“
          Екуменизам је осуђен као јерес на помесном сабору Руске заграничне цркве почетком осамдесетих. Јерарси светског православља јавно исповедају екуменизам. У јереси не смемо учествовати. Шта није јасно? И какав то царски пут кривуда између ове три чињенице?
          Дао сам и пример Јована Шангајског и осталих отаца руске заграничне и руске катакомбне, које су биле нераздељиви чланови једне Цркве, а по овоме би биле у „расколу“. Нисам теолог. Јесам православан – онај који право верује, или, етимолошки прецизније, право мисли. Такође имам и доста широко образовање, дуго живим црквеним животом, али највећи извор за ове моје тврдње је велико искуство на првој линији борбе. Препознајем обрасце у противничким аргументима, људима, тенденцијама, јер сам на својој кожи безброј пута искусио њихове нападе. Сада сам дошао дотле да их осетим пре него што их угледам и истражим. Интелектуална интуиција ту игра велику улогу. Нпр, и без великог истраживања препознајем вашу причу о царском путу као огранак либерализма: „истина је негде између“ (и опет ме подсећа на моју Трећу Србију). Кад сам се мало распитао, то је потврдило интуицију, јер се царским, средњим путем у православљу назива искључиво мудрост у духовном подвигу, а никако и никада однос према томе шта јесте а шта није Црква, и шта јесте а шта није раскол и јерес. Исправите ме ако грешим. Претпостављам да ви Јоване јесте теолог? Наглашавам да по свим овим појединостима можда нисам у праву. Просто износим своја размишљања, на основу ово разума и сазнања што имам. Овај мој блог је последње место где водим овакве разговоре. А још увек нисмо дошли, без обзира на све забуне, дотле да не можемо да будемо сигурни у неке ствари, и без обзира на све обмане и кварење нарави, дотле да је језик изгубио смисао и да не можемо да разговарамо о истини. Саборно.

          Reply
  1. Kada pominjem sv.Marka i Maksima prvenstveno mislim na to da oni nisu osnivali paralelne crkve kao Artemije i SIPC.
    Ja sam protiv ekumenizma ali smatram da ne treba napustati Crkvu. Crkva je prolazila kroz mnoga iskusenja i sve je prebrodila. Ja nisam teolog ali neki od najvećih duhovnika danas ne podržavaju napustanje Crkve (Karelin, Abasidze). Tu su i domaci intelektualci kao V. Dimitrijević.
    Mislim da borba unutar Crkve ne moze da se poredi sa politickom borbom i svetovnim udruženjima.

    Sto se tice ekumenizma potrebno je definisati taj pojam, kao sto znamo RPC je na saboru 2000. godine osudila odredjena ucenja (o tome imate u onom videu koji sam vam poslao).

    Ko od vladika propoveda ekumenizam? Ja ne znam ni jednog koji ce reci da druge crkve imaju istinito ucenje i da treba da se ujedinimo sa njima. I ja sam protiv zajedničkih molitava sa jereticima i cesto se pitam da li iza tih kanonskih prestupa stoje odredjena ucenja tj. sta misle ljudi kada sluze zajedno sa njima.

    Reply
  2. Помаже Бог поштовани брате Андреј. Леп текст. Првенац! На спасење празник Воздвижења часнога крста! С Њим побеђуј!
    Изјава господина Јована „Ko od vladika propoveda ekumenizam? Ja ne znam ni jednog koji ce reci da druge crkve imaju istinito ucenje i da treba da se ujedinimo sa njima“ говори много.

    Reply
    • Хвала! Да, мислим да ћу морати да оставим Јовану времена да примети ко исповеда екуменизам, и да на примеру св. Максима примети шта је напуштање. Довољно је речено.

      Reply
    • Тако је.
      Максим се није одвојио, остао је у причешћу са јеретицима, и тако се посветио, и тако је Црква пребродила.
      Да је био епископ, тим пре се не би оделио.
      Да није пронашао ослонац у римској патријаршији, да није било епископства православних и наде да ће одмах након његове смрти бити одржан васељенски Сабор, најзад, да није био заузет одсецањем језика и руке и сличним ситним појединостима, нипошто не би покушавао да сачува православље. Јер тиме се уопште није бавио, а и зашто би.
      Да, мора да је тако, и да сте добро схватили, јер ја сам схватио сасвим супротно.

      Reply
  3. Истина је увек иста, а лаж увек прилагодљива. Да ли је екуменизам остао црква, и да ли је у екуменизму Истина? Не ради се о паралели цркви, већ о различитим смеровима. Екуменизам има свој правац и носи као бујица све са собом и није црква, Истина остаје у истом смеру, једнако славећи Бога православно и то је Црква. Дакле истинско православље није ништа створило нити одвојило, већ је одсекло од себе јерес екуменизма. Православни верник не сме бити у јереси екуменизма, дакле мора остати православан. Не напуштати Истину, већ институцију у коју се уселила јерес. Ми немамо ништа од 11. века са римокатолицима. То је некадашња православна институција, са православним исповедањем вере. Ми нисмо паралелна црква са Римом. Одсекли смо шизматике и јеретике и остали здрави. Тада. Данас екуменизам. Зашто? Истина је увек иста.

    Reply
  4. Jednostavno je reci zbog cega su katolici otpali. Termin ekumenizam i ekumenisti se olako koristi, neko otvori dveri na liturgiji ili se sastane sa predstavnicima drugih religija i odmah se lepi etiketa.
    Zna se sta je jeres i ja bih voleo da mi navedete izjave vladika koji su rekli da nasa Crkva nije jedina i istinita.

    Reply
    • Први Јованов коментар: екуменизам је проблем. Други: екуменизам је застрањивање. Трећи: против сам екуменизма. Четврти: наведите ми један пример да је екуменизам проблем.
      Јован, ако се тако зове, је типичан пример бота који врти саговорника у круг по задатку. Или још горе, неког ко се и сам врти у круг.
      Човек који одбија да увиди очигледно, пред собом има два пута.
      Један је да настави путем слепила. Да иде около и распитује се, тражи да га убеде. Затим, кад га убеде, да настави да тражи да га убеде. И тако даље.
      Други пут је да отвори очи и погледа око себе.

      Овом роду се неће дати други знак. Ако чекаш да измене символ вере, то се неће догодити. Мислим да ни по доласку антихриста символ вере неће бити измењен. Либерална догма не тражи јавно одрицање, већ привидни плурализам. Да „истине“ и „цркве“ буду у множини, признају једне друге, и поклоне се антихристу.
      Суштина исповедања екуменизма, односно преобраћења у нову религију либерализма, јесте што су потписали да је СПЦ „органски члан“ ССЦ. Како Тело Христово може да буде „органски“ део „савеза“ (совјета) „цркава“ „овога света“?
      А остали примери се множе и боду очи, свуда где погледаш, све очигледнији од очигледнијег. Али ако одбијаш да видиш, нећеш видети. И џаба ће ти неко показивати и наводити примере. Мораш отворити очи.

      Reply
  5. http://otacmilic.com/episkop-backi-irinej-bulovic-srpska-crkva-i-ekumenizam/
    Сада су се окупиле разне расколничке, чак и секташке групе, које су раније стављале акценат на календарском проблему, а данас говоре: „ми штитимо Цркву од јереси екуменизма“. Као да међу нама постоје такви екуменисти који не верују у своју сопствену Цркву, већ верују у неку иноверну и маргиналну цркву, састављену од парчића хришћанских деноминација и секти. Ја мислим да међу православним јерарсима таквих људи нема.“

    Reply
    • Било би сасвим другачије да је епископ Иринеј ове речи изговорио пред папом, или степинчевом комисијом, или на неком од бројних екуменистичких састанака и паљења ватри. Признајем, речи су осудиле „цркву склепану од парчића“, мада изокола: „као да“, „ја мислим“, и уз необичну одредницу „сопствена Црква“, која одаје став да их ипак има више, различитих само по присвајању (било би природно да је рекао једна, или света, или православна…).
      Али авај, на екуменистичким састанцима, не само што језиком не осуђује – па ни изокола – већ на делу учествује у том клепању цркве од парчића. А ове речи остају само лукава прича, само за нас Влахе, да се не досетимо.

      Reply

Остави коментар.