Подршка Биљани Србљановић (моја прва објава на блогу)

Углавном текстове спремам дуго и пажљиво па их објавим у научним или информативним медијима. Зато често не стигнем да кажем шта ми је на срцу, или бар не на време. Мој нови блог је решење.

Ту ћу писати брзо, у даху, а ви не замерите што није савршено.

Имам нпр потребу да браним Биљану Србљановић од хајке која се подигла на њу. Не зато што смо екипа или што јој дугујем услугу. Напротив, она и њега екипа покретали су још горе хајке против мене па јој дугујем сасвим другачији текст.

То радим да бих указао на кризу вредности милосрђа у нашем друштву.

Милосрђе би требало да буде знак доброчинства и саборности, да се врши стално и тихо. Ми смо од милосрђа направили инцидент. Нешто што се врши једнократно, на сав глас, често са циљем величања себе и понижавања других.

(Иначе, ми од свега правимо инцидент, укључујући и нашу отаџбину, која ће ако овако наставимо, историјски гледано, испасти једнократни инцидент слободе у миленијумском трајању ропства и туђе власти).

На тај начин милосрђе се претворило у своју супротност и почело да служи индивидуализму, који је иначе код нас, по мом искуству, израженији него на ”индивидуалистичком и отуђеном Западу”.

Не знам браћо Срби да ли знате, али Америка и ЕУ су статистички најмилосрдније културе на свету. Кад сам био у САД, са чуђењем сам открио да многе највеће установе (чак и Харвард!) највећи део прихода добијају из донација, а да су Aмериканци, иначе чувени по безобзирном капиталистичком индивидуализму, људи који највише новца на свету дају у добротворне сврхе.

Колико сте ви у последњих годину дана уложили у општи интерес: новца, минута, енергије?

Кад сам од мање више све српске елите на свету тражио 100.000 евра за борбу против антисрбизма, скупио сам 300 евра (100 је дао суоснивач).

Кад је Арно Гујон, на почетку свог активизма, одржао прво донаторско вече са Србима у Француској, добио је 10 пута мање новца него са Французима и једва исплатио трошкове.

Када спасилачке екипе током ове поплаве иду по кућама, људи не само да одбијају помоћ, него одбијају и да их пусте кроз двориште да стигну до комшија.

Али онда дочекамо својих пет минута, као што је неко болесно дете, или нека Србљановићка, и у тих пет минута сви се утркујемо да будемо најмилосрднији на свету.

Како изаберемо тих пет минута? Бојим се о томе да пишем, али ајде да испробам како иде ово блоговање, ако ме затрпате критикама, следећи пут нећу бити овако искрен (а можда будем и још искренији, из ината, видећемо).

Пример болесне деце, за коју водећи лекари у земљи и иностранству кажу да су неизлечива и одбију да оперишу. А онда очајни родитељи нађу неког шарлатана, којем је добит важнија од добробити пацијента, који каже нема проблема, оперисаћу, али за астрономску цифру.

Очајни родитељи се обрате јавности за умируће дете. Е то је тих наших пет минута. Али знате за кога? За оне исте који не дају спасиоцима да прођу до комшија. За оне исте који завиде сваком ко је бољи од њих. За оне који да би били срећни чекају само једно: да комшији цркне крава. То је једина прилика да они буду милосрдни. Јер унесрећени родитељи никако не могу да буду бољи од њих. Ако им се оствари сан, остаће са тешко болесним дететом. Ако се сан не оствари, доживеће највећу трагедију, да сахране своје дете.

Само најсебичнији постају милосрдни тек кад је неко толико јаднији од њих. Да су очајни родитељи којим случајем тражили помоћ за српског вундеркинда који је остао без стипендије… не би добили ни динара.

Случај Србљановићке? Многи који су дуго чекали нешто лоше да кажу о њој сад могу да се сакрију иза паравана, Боже мој, милосрђа, и да пљују до миље воље. При томе да сами испадну високо морални и квалитетни људи, све праведници и светитељи. А грешницу ћемо каменовати.

Ускоро ћемо бројати ко је колико пелена поклонио, колико лопата убацио у џакове са песком.

То није милосрђе. Милосрђе захтева безбројне лопате, уграђене свакодневно у темеље општег интереса. И нема ударничких значака. Награда ти је што у том здању живиш и ти и читава заједница, и што ће у њему живети будућа поколења.

За крај да додам да сам као директор КЦНС јуче подржао отказивање свих програма – против своје воље.

Један сам од оних који би, да сазнају да је сутра крај света, наставили да раде тачно оно што раде. Мислим да свако треба да ради свој посао, да писци треба да пишу и држе промоције, без обзира што је криза, а можда и баш зато. Претпоставка је да баш на тај начин навише доприносе општем интересу.

Ако та претпоставка не важи, е то је онда други проблем, за други блог.

Сад одох са децом у цркву, не знам да ли то сме да се ради док су #poplave.

Твит Биљане Србљановић

Monstrum Biljana Srbljanovic

Из Курира

Из Курира. Тог јутра је мени мобилни звонио од хиљада негативних твитова, као Биљани јуче.

Србљановићка: са фашистима не разговарам

Србљановићка: са фашистима не разговарам 2

Повезани чланци

Осам заблуда о ћирилици Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације....
Затвор за Ханса из „Брава” Тинејџерски часопис „Браво” у последњем броју учи девојчице како да задовоље момка, уз порнографске илустрације и сведочење једне Сање....
Недеља када смо подигли главу Октобар је месец за револуције, а једна је можда управо почела. У седам октобарских дана одиграло се више несвакидашњих догађаја....
НАТО ботови љигавији од Вучићевих Раскринкао сам лицемерје НАТО активиста поводом миграната. Како су реаговали НАТО ботови?...

15 коментара

  1. Мислим да за ово постоје два разлога. Један је наслеђе комунизма, где је држава обећавала и преузимала на себе бригу о свему, па су људи природно престајали да сами помажу другима, кад је то већ била дужност државе. Сећам се и да сам читао студије по којима су у САД дарежљивији републиканци од демократа – потоњи мисле да држава треба да помаже угрожене, па они сами то неће.

    А други је тај да у САД и западној Европи постоји институција изузимања од пореза новца који се да у хуманитарне сврхе (у САД је то новац који се да организацијама са чувеним 501(c)(3) статусом). Лако је бити дарежљив кад дајеш неком новац који ћеш свеједно морати да даш држави. Можда би ово требало да уђе у програм Треће Србије јер олакшава финансирање НВО а умногоме смањује потребу за државним финансирањем НВО и сву корупцију која то прати.

    Reply
  2. Ne može pisanje bloga u jednom dahu da bude opravdanje za nepismenost napisanog. U ovoj meri nepismen tekst govori da je Vaša odbrana „Srpstva“ (dakle onoga što Vi smatrate Srpstvom) veštačka, sa nadom u isplativnost odbrane Srpstva i samim tim nikako iz cele zapremine ličnosti direktora Kulturnog centra izviruća. Takođe, Internet je prostor ravnopravan štampanim medijima, tako da zahteva ništa manje (čak i više, zapravo, jer je dostupnost Interneta potpuna) istraživanja i pažnje.

    Što se tiče „milosrđa“ Zapada, ona je u svojoj osnovi sebična, a njegovo je ispoljavanje praktično: u razvijenim zemljama donacije su način da se deo novca direktno vrati društvu, pri čemu država takve stvari prati umanjenjem poreza – čime se skraćuje vreme putovanja novca i država isključuje iz preusmeranjavanja njegovog toka.

    Prvim blogom ste pokazali da niste dostojni direktorskog mesta na koje ste postavljeni. Nadam se vašoj skoroj ostavci kao moralnom činu.

    Reply
    • Ви сте ме просто импресионирали својим аргументима за Фајгељову оставку:неписмен–тврдите,lажна одбрана „Српства“—ваш лични утисак.Имате ли ви нешто убедљивије,gospon?

      Reply
  3. Svaka čast na stavu. Slažem se u svemu osim ovoga da u ovakvim trenutcima svako treba da radi svoj posao. To me podseća na one violiniste na Titaniku. Možda bi bili korisniji da su pomogli nekome da se spase ili da su se sami spašavali.
    Ja se nadam da će se desiti čudo i da ova solidarnost neće trajati samo do ovih par dana. Iskreno bih volela da nas ovo čudo promeni na bolje zauvek.

    Reply
  4. Potpuno se slažem sa tobom i Biljanom . Mislim da se pojam dobročinstva dobrano zloupotrebljava , što je tragično. Isto tako mislim da svako treba da radi svoj posao i da doprinos u onome u čemo je najbolji ili najstručniji. Žao mi je što noć muzeja nije održana uprkos svemu ili baš zato što treba. Oni koji su hteli da pomognu ugroženima, mogli su to svakako da učine. Sad nas čeka nova ORA ili šta god drugo

    Reply
  5. Potpuno omasena poenta. Na stranu kuso i repato koje se podiglo protiv Biljane, ali njen tvit je prosto neodbranjiv. U trenutku dok ona poziva na plivanje do Štaba a sve zbog nenadjebivo bitnog „Paradajza“ citave porodice se bukvalno dave bas u toj barustini koju ona koristi da napravi kalambur. Pri tom se šeretski izvinjava zbog bezosecajnosti, sve nam namigujući. Ne razumem zasto je nekom ko je inteligentan i talentovan potrebna takva vrsta provociranja.

    Reply
    • Треба.Та интелигентна и надарена,је померена из стварности,коју не подноси и уместо да се обрати лекару, који је њој неопходан, она прибегава виртуелној стварности уз употребу „помоћног средства“.Када је Србљановићка у питању не слажем се са Фајгељом, јер није узео у обзир категорију све распрострањенију и код нас;бездушни,налик на људе.То је појава све присутнија у целом свету и нема додирних тачака са нашим спецификумом „да комшији цркне крава“.У ту категорију,бар колико знам о Србљановићки ,она спада.Када(можда,ако) наши људи врате „дај десном, да не зна лева“,доћиће све на своје место.

      Reply
  6. Код Биљане Србљановић приметио сам да се она сналази добро на два нивоа медијског изражавања, писању драма, говорима-дебатама, али на твитеру долази до изражаја негативна, малограђанска и бахата страна њене личности.
    Ниво писања, када промисли оно што стави на папир, заиста је понекад милина читати, поготово кад је аутобиографског карактера. То су неки бољи анђели наше душе.

    А онда дође ниво твитера, чија прекратка форма поседује многе замке и предмет је извала, брбљања и провала изван стране разума и памети. И много паметнији, умеренији и хладнокрвнији јавни говорници, ПРови и професионални софисти су се опекли на твитеру, али за њу је твитер смрт разумног ума. Ту нема шта паметни да се прочита, то су некохерентни трзаји синапси директно из малог мозга, необрађена, рептилска нека праисторјиска злоба.

    Тако и Фајгељ, којему не лежи кратка, лаконска и јасна мисао, не може јадан да се снађе ни у форми блога нити новинског чланка. А ко не може ни чланак у новинама да напише коректно, како ће неко дуже и захтевније штиво? На шта ли личе ти докторати плашим се да сазнам.

    Reply
  7. Веома разочаравајући текст од Фајгеља, у коме је све погрешно од прве до последње грозне речи. Чак и наслов је погрешан јер уместо одбране Биљане Србљановић требало би да стоји Б. С . проговорила из Фајгеља. Очекујем да следећи пут из Фајгеља проговори Теофил Панчић.

    Reply
    • Објавио сам све коментаре, и негативне и позитивне, јер су писмени и пристојни, па су по томе освежење спрам уобичајених пљувачина. За почетак је и то довољна разлика.

      Reply
      • Неће Вас тај сентимент дуго држати, г. Фајгељ. Сваки свакцијати божји Ваш новински текст је испразни, безсадржајни панегирик самоме себи, хвалите ме уста моја како сам породичан, нормалан човек и још усто доктор наука. Таква бескрајна, безгранична сујета нема шта да тражи у вртлогу интернета. Једног дана неко ће Вас погодити у циљано место, и та привидна цивилизованост, смиреност и сабраност ће се рашрафити.
        Као и лажна колегијалност и слободоумље које глумите према Биљани Србљановић. Наслов објављује да дајете подршку Биљани Србљановић, а у тексту се бавите милосрђем у неком ширем и разводњеном контексту и тиме не објашњавате ништа, и чините јој половичну, медвеђу услугу.
        Чисто да испадне да је она Вас пљувала, а ви сада њу витешки браните. Онда ће она да са гнушањем одбије вашу млаку подршку и тако даље, као у обданишту.

        Немојте давати подршку лупетањима и недостатку милосрђа (кога она никада није имала претерано), него се заложите за физичку безбедност њену. То није никакво милосрђе, заштити некога од простачких увреда, противправних физичких напада и претњи смрћу, него ваша ДУЖНОСТ као неког цивилизованог човека. Такве ствари нико не заслужује, али све остало, везано за тај твит, иде јој на рачун.

        Reply
  8. Ja, nekako, ne volim ljude koji uvale svog sitnog dilera, onog koji diluje za svoj sopstvenu dnevnu dozu, a ne za zaradu od koje se kupuje pola grada kao nekakvi drugi njihovi zavicajci iz gorstackih Pljevalja, u zatvor na 42 meseca, a oni licno dobiju tap on the wrist od 200 evra. Prosto to nije ljudski. Pokazuje krajnji nedostatak empatije.

    Na stranu to da li mala kolicina droge uopste treba da bude kriminalizovana, ali posto u Srbiji ona to jeste, ako si vec taj koji (odabira da) krsi zakon, nije u redu da sve iskuliras, laganica se izvuces, posebno ako si i onako privilegovan kao neko u fiktivnom braku s diplomatom i proteziran od strane mocnika (mahom, ali ne samo sa Zapada) zato sto si postao popularan sa par pristojnih radova pre mnogo godina, na cijim lovorikama zivis i dalje, a da istovremeno nekog tamo jadnika — kog si ti trazio, nije ti on upadao na gajbu kroz odzak da ti valja koks — uvalis u fekalije.

    Dakle, to je osnovni problem za mene: necije licemerje i osecaj da ima konstantno prava na balkanske i druge divlje juznjacke privilegije, od pomisli na kakve se Holandjanima i Norvezanima dize kosa na glavi. A ne nekakva gomila glupavih tvitova.

    Tako ja to vidim…

    Reply

Остави коментар.