Mera

U Kulturnom centru Novog Sada nedavno je osvanuo studentski rad koji prikazuje Isusa na neprikladan i uvredljiv način, prema oceni verskih zajednica koje okupljaju više od 90 odsto građana.

Read in English

Izložbu su uredili i postavili profesori Akademije umetnosti bez ikakve konsultacije sa Kulturnim centrom i isto tako je dan kasnije uklonili. To bi, naravno, bilo sasvim u redu da su je postavili kod sebe. Ali pošto su došli kod nas, imao sam taj jedan dan da kao glavni i odgovorni urednik preuzmem odgovornost za sadržaj koji se pojavio mimo procedure, na osnovu privilegovane saradnje i poverenja. Konsultovao sam se sa profesorima, autorima, umetnicima, urednicima, predstavnicima verskih zajednica i drugim građanima do kojih sam došao, i nakon predomišljanja, odlučio da sporni rad ne prihvatim.

Odluka je izazvala mnogobrojne različite reakcije. Deo javnosti je pokrenuo burne proteste, često onaj isti koji je napadao Kulturni centar i pre godinu dana tvrdnjama da je novi ćirilički logo kukasti krst. Sa druge strane, pet verskih zajednica, novosadski ujedinjenih u različitosti, podržalo je odluku.

Za razliku od grube klevete o kukastom krstu, ovaj put se ne radi o crno-belom sukobu u kojem bi jedni bili u pravu, a drugi u krivu. Umesto toga, tragično su suprotstavljena dva važna prioriteta naše uređivačke politike: poštovanje svih građana i otvaranje vrata mladim umetnicima. Ali i dva temeljna načela koja daleko prevazilaze našu ustanovu: umetničke i verske slobode.

Dilema nije ima li umetnik pravo da vređa. Dilema je ima li pravo da uvredu nameće drugima i moraju li poreski obveznici da plate za to. Dilema je i šta je uvreda, a šta umetnost, i ko o tome odlučuje.

Naša civilizacija nema konačan odgovor na ovakva pitanja, sa izuzetkom raznih boljševika i talibana kojima je lako da prelome preko kolena i eliminišu one koji misle drugačije. Nasuprot tome, demokratska društva su posvećena izgradnji konsenzusa. U Srbiji, zemlji koja je prvim ustavom propisala da rob postaje slobodan „kako stupi na srpsku zemlju”, rasprava o slobodama nosi posebnu odgovornost.

U Americi, takođe slobodarskoj naciji, gde je Prvi amandman tolika svetinja da su zakonski registrovane satanistička crkva i nacistička stranka, gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani je svojevremeno zbog izlaganja provokativne slike Bogorodice, koju je nazvao „odvratnim napadom na veru”, zapretio Bruklinskom muzeju ukidanjem gradskog finansiranja, pa i korišćenja gradskog zemljišta i prostorija. Dugački sudski proces okončan je nagodbom, a izložba je održana u Njujorku, ali otkazana u Australiji. U Evropskoj uniji, koja je posvećena ljudskim i manjinskim pravima, sam Evropski parlament je nakon predomišljanja odbio da izloži sliku golog Isusa, a zatim i čitavu izložbu Ecce Homo autorke Elizabet Olson.

Ovi postupci se ne smatraju cenzurom ni represijom, već teškom ali legitimnom potragom za merom. Na nju nas obavezuje liberalna definicija slobode, po kojoj smo slobodni u svemu dok ne ugrožavamo istu takvu slobodu drugih. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, čiji potpisnik je i Srbija, utvrđuje da „svako ima pravo na slobodu izražavanja“, ali zatim nastavlja: „Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti ograničenjima neophodnim u demokratskom društvu radi zaštite ugleda ili prava drugih.“

Naravno, moguće je da urednik pogrešno proceni pravu meru, ali bez mere grešimo sigurno. Takav je slučaj sa pokretačima protesta koji tvrde da „umetnička sloboda ne sme biti bilo čime ograničena”, da „gde ima granica nema umetnosti” i da „mlade ljude ne treba ni u čemu ograničavati”. Na taj način se složena definicija slobode svodi na totalitarni poklič, za one najkraće pameti i živaca.

Prva granica koja se ukida jeste ona između kulture i nekulture. Protestni „performansi” protiv Kulturnog centra odmah su se pretvorili u izgrede u kojima se trlja golim zadnjicama i mokri po ustanovi kulture, u ime kulture. Kao što se u ime slobode promoviše totalitarizam, koji ignoriše prava drugih, odbija dijalog i progoni neistomišljenike.

Bez mere, svako „ne” je cenzura, svaki krst je kukasti, svako rodoljublje fašizam. Samozvani vrhovni arbitri mogu svaku uvredu da proglase umetnošću i da je brane od „represije” ne birajući sredstva. Rasistički grafiti mogu da postanu „murali”, tako da ugrožene zajednice ne smeju da ih uklone, čak ni sa sopstvenih zidova, nego još moraju i da ih plate.

Nije bitno da li se bez mere zastupaju umetničke ili verske slobode, već da to vodi u ekstremizam. Naše društvo je posebno ranjivo jer zbog krize vrednosti teško razlikuje normalno od nenormalnog, čime ekstremisti svih boja dobijaju prostor da ta dva izvrću, čak i u najobičnijim stvarima kao što je pisanje ćirilicom. Što neko reče, ne bismo se složili ni protiv uvođenja kuge. Jedini lek je konstruktivni dijalog, u kojem stavovi moraju da se sučele i objasne.

Na primer, zašto protesti nisu pokrenuti i protiv sličnih odluka Evropskog parlamenta i grada Njujorka? Ili, ako je to predaleko, protiv srpske privatne galerije „Ozon”, koja je ove godine otkazala kontroverznu izložbu na sakralne teme? Zato što su ovi protesti pre svega politički i paljba iz sveg oružja usmerena je na metu koja predstavlja najveću pretnju.

U Kulturnom centru Novog Sada novi ljudi dokazuju da mogu, a stari gube privilegije. To se ne sme dozvoliti.

Andrej Fajgelj

Politika, 14. novembar 2014.

Politika je promenila naslov u ”Zašto sam odlučio da sporni rad ne prihvatim”

Povezani članci

Gde je sada osuda cenzure? Otkazana promocija knjige u Domu Vojske! Gde su sada povici na cenzuru, gde borci za slobodu govora? Al’ gde li je bože lanjski sneg?...
Fajgelj podneo neopozivu ostavku Masovni mediji, opozicija i vlast složno napadaju rezultate Kulturnog centra Novog Sada. Udesetostručene aktivnosti proglašavaju za sramotu,...
Kulturni rat „Umetnost radi umetnosti” – bilo je geslo umetnika koji su mislili, kao Teofil Gotje, da je sve što je korisno ružno. Da li je „mržnja radi m...
Andrej Fajgelj: Saga o šest decenija podvale (Pečat) Koje su posledice davno potpisane Deklaracije kojom je – u SFRJ – dogovoreno da Srbi uče latinicu a Hrvati ćirilicu, zbog čega Hrvati odluke...
Kako smo sagradili kuću svojim rukama Bez predznanja, za godinu dana, sa 4000 evra.

Ostavi komentar.