Културни рат

„Уметност ради уметности” – било је гесло уметника који су мислили, као Теофил Готје, да је све што је корисно ружно. Да ли је „мржња ради мржње” постало гесло оних који мисле, као један други Теофил, да је све што је српско ружно?

У пет чланака у водећим српским медијима, од којих је последњи изашао у културном додатку „Политике” 19.4.2014, за Теофила Панчића био сам шуга, штеточина, суклата, замлата, игнорант, Хомеини, талибан, фашиста, лик-без-дела, интелектуални анонимус, смешна прециоза са опасним намерама, метонимија једне погубне и варварске политике…

Од када је говор мржње постао културан? Можда од кад је речит? Или од кад долази из друге Србије? Постоји само једно објашњење за изливе „културне мржње” у културним додацима: у Србији се води културни рат.

Као и тај рат у којем претендује на генералско место, перо Теофила Панчића има две стране: оштром сече непријатеља, тупом штити саборце. Зато његови текстови јасније откривају линију фронта од спискова Ивана Ивановића и Соње Бисерко.

У одговору на мој текст „Где је сада осуда цензурe” Теофил је потврдио да сам био у праву, да лицемери неће осудити најновије ограничавање слободе говора, чак ни они који су га прошли пут осуђивали најгласније и најбескомпромисније. Штавише, извео је праву интелектуалну вратоломију да би отказивање промоције „Сребреничке подвале” подржао, а за цензуру опет осудио мене. Ратна логика је испоштована (за разлику од сваке друге логике): непријатељ је ударен, саборци одбрањени.

Иако изрека каже да је у рату све дозвољено, ипак ме је изненадило да се ниједном речју није осврнуо на увреду за жртве „Олује” у „Хелсиншкој повељи”. То што је учествовао у промоцијама овог гласила не значи да мора да промовише и став да убиство стотина српских цивила није злочин. Ако је и од генерала, много је. Тако нешто ни његови саборци не би очекивали. Али би се од Србина избеглог из Хрватске очекивало саосећање за преко две хиљаде побијених и четврт милиона протераних сународника у „Олуји” и „Бљеску”.

Можда не жели да износи интимна искуства у полемици са омраженим Фајгељом? Али Теофил тешкоће Срба у Хрватској заташкава и у недавној аутобиографији насловљеној по загребачкој адреси породице Панчић: „Ту нема богзна шта да се каже, нико нас пушком није истерао, сами смо пожелели да заменимо стан за неки у Београду… Ето, крај приче, најте кај замерит, поздравите дома, љубим руке и срдачно се препоручам, слуга покорни и не би се штел мешат.”

Дакле, три члана породице Панчић нису истерани пушком. Али три члана једне друге српске породице, истог тог децембра 1991, у истом том Загребу, јесу пушком и истерани и побијени, укључујући дванаестогодишњу девојчицу, само зато што су били Срби. Ради се о Михајлу, Марији и Александри Зец. Да ли у том, или неком другом случају, не сећам се, али један млади убица је свој злочин правдао климом која је владала тих дана – да Срби нису људи.

Када сведочи о тој клими очевидац Теофил Панчић окреће тупу, најтупљу страну свог пера: „Не би се штел мешат”. Користи он у аутобиографији и ону оштру, нпр. када пише да је Република Српска творевина масивног етничког чишћења. И писаће он о свему, од Хомеинија и Деда Мраза до grandmothers и frogs, али неће наћи ниједну реч за страдање Срба, чак ни када је сам жртва.

То нас доводи до самог предмета културног рата. Ако су Грци и Тројанци ратовали око тога чија је лепа Јелена, питање нашег доба јесте: „Да ли је ишта српско достојно?” Жртве, људска права, ћирилица, великани, традиције, идентитет, национални интерес, држава? Или је све за осуду или барем избегавање?

Ћутањем на вређање жртава „Олује”, правдањем црног загребачког децембра 1991. и прошлогодишњим придруживањем наследницима усташа у нападима на ћирилицу, Теофил Панчић је поставио еталоне за оно што је Мило Ломпар назвао дух самопорицања а Трећа Србија Јасеновачки синдром: „Србин моделован по усташкој вољи мора да ћути, себе осуђује, непријатеља правда и ништа не предузима.” Можда ће остати упамћена и Теофилова дефиниција: ”Слуга покорни и не би се штел мешат!”

У народу који и након Јасеновца и „Олује” остаје у врху светске листе жртава етничких прогона и дефамације, такав поглед на свет може се назвати издајом. Не само издајом својих ближњих, већ и здравог разума и основне човечности. Толико самопорицање се у 21. веку може срести само код Срба. Довољно је да се упоредимо са састрадалницима Јеврејима и њиховом културом сећања. Или, ако нам је Израел далеко, да ли би Теофил, да је остао у суседној Хрватској, могао да гради каријеру на принципу „осуђуј Хрвате, брани Србе” и говору мржње против појединаца који чувају хрватску културу? Знамо ли за такав пример?

Међутим, противим се лепљењу етикете издајника. Културни рат се не води између супротстављених армија, већ између супротстављених погледа на свет, тако да линија фронта пролази кроз сваког од нас. Теофил Панчић је поменуту аутобиографију објавио на ћирилици иако има више читалаца у бившим републикама од многих других који потежу тај разлог за употребу латинице. Са друге стране, поводом страдања Срба у Хрватској, патријарх српски недавно је изјавио да „Канонизација Степинца неће угрозити односе са Ватиканом”, након чега смо ми, покретачи и потписници петиције против канонизације, испали „већи католици од папе”. Поглед на свет „слуга покорни и не би се штел мешат” толико је распрострањен да нема смисла упирати прстом. На њега није имун нико, од генерала Теофила до патријарха Иринеја.

Следећа битка културног рата одвија се 3. маја на Радио-телевизији Војводине, на Светски дан слободе медија и 15. годишњицу рушења те телевизије у бомбардовању. Као што српски писац протеран из Хрватске не пише о протеривању Срба из Хрватске, тако српски новинар не извештава о рушењу сопствене телевизије. Опет не вреди упирати прстом, јер одговорни нису само појединци као што је Санда Савић, уредница РТВ и сарадница Наташе Кандић, већ и стотине Новосађана који немају ни интерес ни обавезу да ћуте о рушењу свог града и свог радног места – баш напротив. Али 24. марта, на годишњицу почетка бомбардовања, ипак су ћутали. Што рече онај убица, таква је клима.

Култура одређује шта заједница сматра пожељним и нормалним, а шта не. У нашој заједници завладала је култура самопорицања и све што је српско гура се у страну. Та култура се гради већ више од сто година, а овај културни рат је букнуо када је српство почела да брани нова генерација, која заиста има шансе да га одбрани. Група самомрзаца скочила је да нас уништи одмах, грубо и организовано, као свака професионална војска. Са друге стране, наши саборци тек треба да се пробуде, или роде, не знам.

Знам само да слободарски и државотворни српски народ за сто година или неће постојати, или ће са чуђењем гледати на време када је Србе требало убеђивати да није срамота бити Србин.

Андреј Фајгељ

Културни додатак, Политика, 3. мај 2014, стр. 4. и 5.

Теофил Панчић

Повезани чланци

Где је сада осуда цензуре? Отказана промоција књиге у Дому Војске! Где су сада повици на цензуру, где борци за слободу говора? Ал’ где ли је боже лањски снег?...
Пристрасност Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. С...
Заједно против ”културног” тоталитаризма! У прошлом Културном додатку Политике напала су ме тројица. У данашњем одговорамо нас седамнаест: доста говора мржње!...
Етничко чишћење српске културе Власт је сменила своје људе да би поставила кадрове опозиције - где је још могуће прочитати овакву вест?...
Петиција 15 интелектуалаца против дискриминације (Политика, 17.12.2014) Упућујемо јавни протест због кршења основних правила демократског понашања на страницама културног додатка Политике од 10. маја 2014. године...

5 коментара

  1. Поштовани Др. Фајгељ,
    ли к са титлом „Где је сада осуда цензурe“ упућује на страну која не ради – на http://trecasrbija.rs/vesti/politika-andrej-fajgelj-gde-je-sada-osuda-cenzure/
    Нашао сам исти текст на другом месту тако да ако можете замените „мртав“ линк да упућује на http://www.standard.rs/politika/28928-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%84%D0%B0%D1%98%D0%B3%D0%B5%D1%99-%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B0-%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B7%D1%83%D1%80%D0%B5

    Срдачан поздрав.
    Бог вас поживео и веселио и ваше и ваше најмилије!

    Reply
  2. Србомрсци су за своју мржњу дебело плаћени,па отуда мотивација и инспирација,док су Срби разједињени и деморалисани на сваки начин,јер у трулој држави сваки покушај било какве побуне разума против било какве неправде или некултуре заврши попут оне у Домановићевом „Мртвом мору“.Више пута сам писала и морам да поновим-није проблем што је тешко бити Србин у Хрватској или БиХ …проблем је што је данас,на жалост најтеже бити Србин у Србији.Србија је пуна „пљувача и хушкача“ на све што је српско,овај описани је само кап у мору,сјетих се ,ето и Боре Стјепановића који је,такође побјегао главом без обзира из Сарајева,па сад у слободи напада на све српско.Требала су поменута господа остати гдје су,баш ме занима да ли би на путу за сметљиште(гдје су најчешће Срби стрељани) или напр на Казане(стратиште у мултиетничком Сарајеву имали другачији поглед на све.

    Reply

Остави коментар.