Криза вредности рада

Сам израз »криза вредности« и свест да она постоји су општеприсутни, али далеко ређе имамо прилику да сазнамо које су то вредности у кризи, како и зашто.

Криза вредности рада[1]

У нашем друштву постоји извесна инфлација криза. На аномију 80-их дошла је пропаст деведесетих, а затим и транзиција. Сем економије, политике, државних граница, установа и идентитета, у кризи су и вредности. Ова последња категорија јединствена је из два разлога: скривености и темељности. Вредности су скривене, а за површног посматрача и невидљиве, јер се углавном подразумевају и стичу у најранијем добу; темељне су, јер одређују уверења, ставове, а преко њих и понашање. Овај психолошки процес има и социјалну паралелу: друштвене вредности на посредан, али известан начин одређују друштвена понашања. Многи аутори, од Монтескјеа, преко Вебера, до савремених харвардских професора Лендса и Хантингтона,[2] истичу вредности као основу друштвеног развоја. Да ли се и бројни проблеми нашег друштва могу објаснити кризом вредности и, што је још важније, може ли развој система вредности бити решење?

Наша јавност се до сада није озбиљније позабавила овим питањем. Сам израз »криза вредности« и свест да она постоји су општеприсутни, али далеко ређе имамо прилику да сазнамо које су то вредности у кризи, како и зашто. Један од разлога за то је свакако поменута скривеност. Овај рад има за циљ да допринесе разјашњавању овог важног питања на примеру вредности рада. Испитаћемо стање вредности рада у Србији, узроке и последице таквог стања, са нарочитим освртом на потребе нашег друштва.

Вредност рада подразумева да је рад лично и друштвено пожељан. Из ње произлази позитиван однос према раду и добре радне навике као понашање. Скуп оваквих вредности, ставова и понашања чини радну етику. Данас се радна етика сматра основном вештином и основним чиниоцем запошљивости. Њене ставке су марљивост, одговорност, осећај за ред, делотворност, предузимљивост, темељност, тачност, штедљивост, поштење и споразумевање.[3]

Од свих вредности, рад стоји у најтешњој вези са привредом, запошљавањем и зарадом. Могли бисмо тврдити да је тиме и најактуелнија вредност, имајући у виду недавно истраживање ЦЕСИД-а (јун 2007), у којем су испитаници као приоритете одредили на првом месту економски развој (59%), затим смањење незапослености (49%) и побољшање животног стандарда (46%).

Каква је вредност рада у Србији?

Одговор на ово питање потражићемо најпре у резултатима истраживања. Агенција Фактор плус је у новембру 2006. спровела анкету »Колико радимо«. Ова анкета пружа прилично негативну слику вредности рада у Србији: изрека која највише одговара нашем менталитету а тиче се рада је »пуно пара, мало рада«, а запослени се у великом броју случајева осећају мрзовољно и монотоно. Нарочито је занимљив налаз да, иако 70,3% испитаних сматра да нисмо земља у којој се пуно ради, 26,8% сматра да нерад нема никакве везе са лошом економском ситуацијом у земљи (!), док само 12,8% тврди да су то двоје тесно повезани. Пилот-истраживање Центра за савремену едукацију[4] открило је да послодавци као највећи недостатак данашњих радника идентификују ставке радне етике (пре свега одговорност, темељност и предузимљивост), испред образовања. Истраживање Светског економског форума (2006) идентификује радну етику као пети највећи разлог – и први на који појединац може непосредно да утиче – за изражену неконкурентност српске привреде.[5] Тачније, од стицања неславне титуле најнеконкурентније привреде у региону осигурани смо само убедљиво нижом позицијом Албаније.

С друге стране, резултати обимне Ингелхартове Светске студије вредности не говоре у прилог кризе вредности рада у Србији. Њен богати упоредни оквир доноси збуњујуће податке. Тако у трећем и четвртом таласу (1996. и 2001) српски одговори на питање Ц008 (Рад у поређењу са слободним временом) показују да више ценимо рад од Јапана, Норвешке и САД, а мање од Индије, Ирана, Турске, и нарочито Албаније. Сличне збуњујуће односе пронаћи ћемо и у питању А005 (Значај посла у животу), Ц059 (Праведност: способнија службеница је више плаћена) и Е040 (Напоран рад доноси успех).

И теоријска дела су се бавила вредношћу рада у Србији. Почев од Цвијића који је много писао о значају »работе« код централног типа: »Кроз цео живот је за човека овога типа главно ‘работа’«.[6] Овај појам је у врло необичном односу са радном етиком, делом истоветан, а делом управо супротан. Практични, окретни и активни, ови »работљивци« су уједносклони превари и избегавању напорног рада.[7] Дворниковић у Карактерологији Југословена идентификује проблем да »Југословен јесте борац, али није радник, није организатор«.[8] Још је критичнији према работи: »Велики део те ‘работе’ у ствари је тражење леба без мотике«.

Он експлицитно поставља питање јесу ли Југословени лењ народ, и одговара потврдно. Многи делови његове аргументације делују забрињавајуће актуелни и данас, након седам деценија: осуда бубалица и штребера у образовању, аљкавост, површност, занемаривање способних и вредних људи, спорост у раду а брзина у критици туђег рада, лењост и неодговорност службеника запослених по партијској линији, велика амплитуда крајњег напора и крајњег нерада, склоност ка успеху преко ноћи и неспособност за истрајан постепени рад… Нарочито истиче »југословенски кондиционал«: уверење многих да би могли, само кад би хтели, које у ствари прикрива одсуство рада и остварења.[9] Управо недостатак активног испољавања потенцијала Дворниковић идентификује као основни проблем и поставља за најважнију дијагнозу свог монументалног дела.

Дворниковић наводи и да се Југословени налазе на »критичном прелазу« из старог у нови, бржи темпо живота и рада. Овај прелаз звучи веома актуелно у условима транзиције. У том смислу анализираћемо наш следећи извор: изјаве представника Владе Србије након 5. октобра. Највећи заступник вредности рада у скоријем српском политичком дискурсу свакако је покојни премијер Зоран Ђинђић. »Прва и најважнија промена је промена у глави, у мозгу, у менталитету«. Личним примером и изјавама Ђинђић је стављао до знања да промену »пустог турског« види пре свега у раду и одговорности. »Не треба ми да ме људи воле, већ да урадим свој посао«, »нема спавања« и друге поруке[10] премијера-радилице остаће у трајном сећању чак и онима који га нису волели.

Председник Борис Тадић је такође наглашавао »да је потребно мењање система вредности и односа према раду« и да је радна етика »Србији више него потребна«.[11] Потребу за променом радне етике изразили су и министри Слободан Лаловић,[12] упозоравајући да ћемо бити трајно сиромашни ако се код грађана не промени однос према раду, и Ивана Дулић-Марковић,[13] опомињући да је неопходно да се сви више ангажују, а не да чекају да им неко други решава проблеме. Нарочито ћемо цитирати изјаву министра Драгана Миловановића[14]: »… морамо да лечимо људе од самоуправног синдрома и учимо их да се боре за своју судбину. Поред старијих, који су навикли да кад једном дођу у фирму ту остану доживотно, имамо и изгубљену генерацију младих, која није стекла никакве радне навике. Пре свега, никад им час није трајао 45 минута. Друштво их је уместо у рад, усмеравало у нерад, као идеал нуђени су им криминалци и сад имамо проблем да у народу поново изградимо став како је рад вредан и пожељан…«

Наведени аргументи упућују на проблем у вредности рада, али остављају довољно простора за оспоравање веће кризе. Пример веома угледне Светске студије вредности то јасно показује. Што се званичника тиче, можемо наићи и на изјаве попут оне Дејвида Троуа, директора Прајсвотерхаус Куперса за СЦГ, који је 2004. године нарочито похвалио »веома развијену радну етику« у Србији. Због раније поменуте скривености, али и значаја проблема, покушаћемо да ипак пружимо потпуно прецизан одговор. Да бисмо то урадили, изаћи ћемо из сфере вербалних ставова и истражити вредност рада у функционисању друштва и понашању грађана.

У ту сврху послужићемо се разговорима вођеним у склопу истраживања Центра за савремену едукацију.[15] У њима се проналазе многи примери колико грађани и друштво трпе због лоше радне етике. Када су пре неколико година увођене нове вакцине нису обезбеђени одговарајући коктели тако да су двомесечне бебе биле бодене одједном три пута. Тако су код нас са децом плакале и шокиране мајке, док су срећници рођени у »нормалном свету« примали, наравно, само једну ињекцију. Годину-две касније, и наши фармацеути обавили су свој посао и прекинули ово мучење беба. Када су уведене платне картице није обезбеђено и функционисање ПОС терминала, који свако мало нису имали везу, тако да је грађанин, да би сигурно платио рачун, морао да понесе и готовину. Овај проблем до данас није решен и поставља се питање чему онда служе картице. Ради поређења, Чарлс Дарвин је пре скоро два века без проблема уновчио чек у представништву енглеске банке у Монтевидеу (Аргентина), у време кад су информације до Енглеске путовале бродом, месецима.

Када је увођена нова здравствена књижица у редовима се чекало сатима, који су се вероватно могли претворити у минуте простим постављањем аутомата за бројеве, стубића за формирање редова и раздвајањем шалтера за појединачне и вишеструке захтеве. Уопште, за редове, као резултат неделотворности и неорганизованости установа има много примера. Када су увођени електронски здравствени картони, то је учињено без едукације, тако да је овај далеко бржи начин рада недељама успоравао рад лекара. Редови су се отезали, а пацијенти чекали да њихов лекар, док их лечи и прегледа, научи да користи клик и двоклик, рачунар, па најзад и сам програм…

И Болоњска реформа је спроведена без припреме, тако да су студенти уписани на мастер да би након неколико месеци били обавештени да од тога нема ништа. На тај начин су најперспективнији припадници једне генерације изгубили читаву годину професионалног живота. Чланови једног наставног већа, суочени са својим неуспехом, углас су коментарисали: »Па шта, нек упишу догодине«. Неуспех реформе је ове године објавио и Сенат Београдског универзитета, одустајући од критеријума које је поставио два семестра раније. Оваква одлука се уклапа у универзитетску традицију по којој услов уопште не значи услов (нешто чије претходно остварење је неопходно за остварење нечег другог), а рок рок (временско ограничење неког процеса). Ради се у ствари о анти-року и анти-услову.

Пример како најмања и најјефтинија темељност може да учини много за људско достојанство је уредно снабдевање тоалета хигијенским папиром. Код нас ни толике темељности нема, па велика нужда доводи човека у још већу непријатност.

Неодговорно коришћење ресурса је стандард понашања: (1. време) у радно време се спава, игра шах, читају новине, лакирају нокти, иде на пијацу… – по сведочењу директора једног јавног предузећа, искоришћеност радног времена није већа од сат дневно; (2. новац) на презентацију одлазе милиони (у стилу директора Шојића), стимулације се додељују блиским, подобним и симпатичним, у трошкове улазе поједине луксузне набавке док за најосновније нема новца; (3. телефон) зову се рођаци у иностранству; (4. фотокопир) деци се фотокопирају књиге за факултет; (5. интернет) сурфује се и играју игрице.

Уобичајени су и: спорост у обављању задатака (већ у успореном јављању на телефон), непоштовање клијента (неуслужни шалтерски радници, трговци и конобари) и површност (развијеност сензационалистичког на уштрб истраживачког новинарства). Просто смо се навикли да ништа не функционише како треба: искључења струје, воде, двојници на телефону, рупе на путу, мајстори кварише који од рупе направе грбу, мрс на посне славе, аутомати за воду без чаша[16]… Да риба од главе смрди јасно доказују скупштински преноси: људи чије плате износе десетоструки државни просек чак се ни не појављују на радном месту, а кад дођу не поштују дневни ред, бавећи се свиме сем својим задацима. Делотворност је стога веома ниска. Поставља се питање како ће учитељи спровести ред, ако са причањем, добацивањем и разговорима мобилним телефонима не може да се избори српски Парламент, храм демократије и општег интереса, највиша институција нашег друштва.

Иако свеприсутни у животима грађана Србије, овакви примери су скривени. Ради се о доброј студији случаја за поменуту »невидљивост« вредности. Њен узрок је пре свега подразумевање да »сви тако раде«. Чак и када је појединац лично на штети, његово реаговање је ублажено извесним осећајем саучесништва. Следећи разлог је одсуство одговорности. Ако покушате да се распитате ко је одговоран за тај и тај проблем, по правилу нећете добити одговор.[17] То ствара утисак да је проблем неизбежан и нерешив, да је напросто у питању судбина (»пусти турски« к’смет). Најзад, примери попут ових се веома ретко износе у јавности, а скоро никад нису предмет истраживања и јавне дебате. У сваком случају, наше друштво својом неосетљивошћу подсећа на жабу у постепено загреваној води, која се скува а да не примети.

Једини уходан начин да одомаћене неодговорност, површност и лењост ипак продру у јавност је црна хроника. Један од скоријих примера је ужасна судбина осмогодишњег дечака П. Р., усисаног у одводну цев базена. Првооптужени М. С. био је запослен као спасилац преко оца, једног од закупаца, иако није био квалификован за тај посао. Цев пречника 24 центиметра налазила се у најдубљем дела базена, где је притисак највећи. На њу није била постављена заштитна решетка. Закупци ће се касније бранити да их нико није упозорио (да не треба да направе овај несхватљиво велики пропуст). Предвече, док су купачи, међу којима и већи број деце, још били у базену, М. С. је одвио вентил за испуштање воде. Није упозорио купаче. Није сачекао да изађу из базена. Није надзирао пражњење. Уместо тога отишао је у кафић и узео пиће. Дечака је живог усисао вртлог, тако да су могли да га дохвате, али су услед силног притиска успели да га извуку тек сутра ујутру, након пражњења базена, рушења зида и вађења цеви. Неодговорност, дакле, није само резултат истраживања, мишљење или бројка. Она убија.

Тек увид у функционисање друштва и понашање грађана допушта да идентификовани проблем назовемо кризом вредности рада. Она се испољава у поменутом резултату анкете »Колико радимо«, да нерад нема везе са немаштином.[18] За сличан став оптужница терети М. С.: сматрао је да његове радње неће изазвати теже последице. Горе изречени став не само да се коси са ставовима прихваћеним у развијеним друштвима (»рад је основни извор прихода«), са општим вредностима (широко присутним у верским текстовима, универзалним књижевним мотивима…[19]), већ и са стварношћу и здравим разумом.

Узроци и корелације

Морамо се запитати који су узроци овакве кризе? Ирена Ристић је, по узору на Вебера, проучавала утицај религије на вредност рада. Њена контроверзна теза је да православље није погодно за развој вредности рада и радне етике.[20] Већу пажњу јавности привукла је након објављивања чланака у Економисту (30. 10. 2006) и Политици (10. 12. 2006). Иако се заснива на недовољно основаној претпоставци искључиве контемплативности и оноземаљског усмерења Источне цркве, њена аргументација се дотиче многих стварних проблема преласка из духовне у друштвену сферу (врлина трпљења, став према активизму, стицању богатства…). Иначе, радна етика се дуго сматрала нераздвојивом од протестантизма и западне цивилизације. Основни разлог за ово је била управо контемплативност истока (спрам западног активизма). Ово гледиште је грубо оповргнуто вртоглавим привредним успехом »азијских тигрова«, који радном етиком достижу, и престижу, западне конкуренте.[21] Код нас још увек живи успомена на Османлије који су од лењости направили стил живота. То није сметало једном од најрелигиознијих и најконзервативнијих региона данашње Турске да изврсном радном етиком постигне значајан привредни развој.[22] Рад Ристићеве је значајан пре свега јер је отворио питање односа већинске религије, и уједно најутицајније установе у Србији, према раду, тржишној утакмици и богаћењу. Дебата на ову тему ће се убудуће сигурно развијати.

Дворниковић идентификује историјско-социјални узрок слабог вредновања рада. У линији меропах-раја-печалбар он види континуитет рада који није вредност. »Рад сељака за паразитског господара или за непријатеља, да му све уништи или однесе, губио је сваки смисао и могао је тога човека само деморалисати. А рад који је само ‘печал’ није уопште никакав рад, никаква душевно-морална целина рад – стварање – успех – награда, него мучење за голи живот, омраза сваког посла и унижавање човека и рада.«[23]

Данас овој линији свакако треба придодати комунизам. Утицај овог револуционарног покрета на вредност рада је веома занимљив, јер је управо супротан од предвиђеног. Комунизам је, наиме, био заснован на раду и радницима, и по спровођењу у нашој земљи делом се држао тих смерница. Омладинске радне акције, ударништво, култура (Песма раду), систем вредновања (Ариф Хералић, ливац-ударник на новчаници од 10 динара[24]) били су светли примери. Међутим, временом су селекција по подобности, уравниловке и прекомерно запошљавање створили сасвим другачији миље. Велику улогу је имао и »вештачки и незаслужено високи животни стандард грађана«[25] – заснован не на раду и привреди већ на помоћи и кредитима. И у самим основама, комунистичка идеологија била је супротстављена ставкама радне етике: друштвена својина је ослабила личну одговорност (»свачије-ничије«) а Марксово правило »од свакога према могућностима, свакоме према потребама« обесхрабрује марљивост и труд.

Најзад, на овакву историјску подлогу долази криза деведесетих. Прекомерно запошљавање заменио је нови тржишни монструм: принудни одмор. Деца која су одрастала у том времену заувек ће се сећати да њихови вредни, образовани и поштени родитељи нису имали ни за доручак, а камоли за џепарац, док су деца лопова, шверцера, лактароша и шићарџија имала и новац и углед и будућност.

Уз ове дијахронијске разлоге постоји и један синхронијски. У разговору са радницима најчешће се чује следећи аргумент: »Систем не награђује рад. Ако се максимално трудим нећу бити награђен. Осећаћу се глупо што дупло радим а исто сам плаћен као и остали. Штавише, бићу озлојеђен јер ће се стимулације ипак делити, али не онима који најбоље раде. Што је најгоре, колеге ће ми замерити што таласам и правим им посао, а можда чак и послодавац«. Ради се о снажном и оправданом аргументу, заснованом на животном искуству. Нешто касније ћемо објаснити да је он ипак погрешан јер не води рачуна о целини проблема.

Сем ових негативних примера, постоји и читав континуитет српске радне етике. Можемо нпр. издвојити оснивача модерне Србије, Карађорђа, који је био оличење радне етике: »Одвећ штедљив у времену, а од природе дјелатељан будући, није никад седио беспослен, па ни онда кад су му народна дјела отпочинути дозволила. Орао је сам собом, сејао, жњео, косио, копао, крчио и заграђивао. Кад су га народне потребе позивале, ништа га није могло задржати, ништа од намере одвратити. Преко мере дјелателан и неутрудим, летио је дању и ноћу на све крајеве Србије, по олуји, киши, зими и жеги, без шатора, шилтета и јастука, без чибукчије и кавеџије, и без мутвака и такума, задовољавајући се и тада, као и свакад, простом раном«.[26]

Криза вредности рада се у ствари не састоји толико од »безакоња«, колико од двојства радне и антирадне етике у Србији. Обе су изграђене животне мудрости, са својим узроцима и традицијама, засноване пре свега на животном искуству. За све битне ставке радне етике постоје и супротне ставке антирадне етике. У вредностима: рад је/није добар; у ставовима: рад се исплати/не исплати; у понашању: дати/не дати све од себе, преузимати/пребацивати одговорност, урадити посао до краја/до пола… Антирадна етика није искључиво својствена нашем друштву, нити само бившим комунистичким земљама. Она је присутна и на капиталистичком Западу.[27] Наш случај је посебан по томе што она није маргинална, не задржава се на улози вентила или критике, већ је широко распрострањена и претендује на нормативну улогу.

Подвојеност вредновања рада упућује на непостојање друштвеног консензуса. Оно је потврђено и у другим основним начелима, попут демократије или патриотизма, око којих постоји неслагање у нашем друштву. А управо консензус, као најмањи заједнички садржалац, дозвољава да вредности посматрамо као друштвену категорију. Без њега, тешко је говорити о вредностима изван личности, и према раду ће се свако односити како је научио и како мисли да треба. У таквим околностима услове за кризу испуњавају поменуто наслеђе, системски проблеми и свакодневни негативни примери, као убедљиви разлози да личност усвоји баш негативну вредност рада.[28]

Последице и решење

Већ смо видели да неодговорност може да убије. Ако су примери из црне хронике појединачни и случајни, криза вредности рада има и предвидљиве последице, пре свега економске. Она утиче на мотивацију радника, умањујући такмичарски дух, тежњу за изузетношћу, усмереност на постигнућа и темељност у обављању задатака. Искоришћеност радног времена ће бити мања, као и квалитет производа/услуге, што ће имати за последицу смањену конкурентност предузећа. Једном речју, радник ће производити мању додату вредност а предузеће ће остваривати мању добит. Најзад, из смањене добити биће дељене мање плате, чиме се затвара круг потцењивања рада (»за ове паре добро је и да долазим на посао«). Ако се овај процес дешава на нивоу друштва биће затворен још један круг – круг сиромаштва.

До овог процеса може да дође одоздо, тако што ће радници наметати лошу радну етику, али и одозго, из менаџмента предузећа. Запошљавање преко везе а не по способностима, додељивање стимулација без обзира на резултате, намештање послова, корупција и монополизам углас поричу да се радом стиже до успеха и зараде. Што се конкретних последица тиче, запошљавање преко везе угрожава најзначајнији ресурс 21. века, знања и вештине, јер места стручних, образованих и борбених прогресивно заузимају »везисти«. Намештање подразумева нижи квалитет производа и услуга, јер укида професионализам. Штавише, непоштовање правила, рокова и стандарда постаје основни начин за успех »посла«.[29] Антименаџмент и анти-радна етика чине складан анти-систем.

Ово је прилика да објаснимо и грешку аргумента »Систем не ради – ја не радим«. Он, наиме, функционише у оба правца. Послодавци једнако говоре »Како да их плаћам кад не раде«, а представници система »како да развијамо вредност рада кад гласачи неће да чују ни реч рад«. У ствари, на делу је пребацивање одговорности за заједничку лошу радну етику са једног члана заједнице на другог: ја не радим јер он не ради. Овај механизам је Центар за савремену едукацију назвао вртлогом мотивације. Сваким кругом заједница слаби, све док не дође до чувеног »не могу тако мало да ме плате како мало могу да радим«.

Сем привреде, последице постоје свуда где су потребни рад, одговорност и организација. Следеће области на удару су управа, здравство и образовање.

Најзад, промене у вредностима су, да поновимо, предуслов успешних друштвених промена. Простим језиком говорећи, транзиција у којој се налазимо је прелаз са социјалистичке на тржишну привреду. Њен успешан завршетак зависи од развоја вредности рада, која одговара тржишној привреди суверене демократске државе. Неопходно је, дакле, раскрстити са остацима из феудализма, турског ропства, комунизма и кризе деведесетих, и афирмисати радну етику.

Скорија историја показује да се на проблем који смо идентификовали може одговорити и другачије. Слободан Милошевић је једном приликом изјавио: »Ако не умемо добро да радимо и привређујемо, бар ћемо знати да се добро тучемо«.[30] Ова реченица сумира политички програм једне од најнеуспешнијих деценија у историји српске политике. Као онда, и данас се налазимо пред изазовима крупних друштвених промена. Искуство нас учи да овај пут заузмемо став: »Ако не умемо добро да радимо и привређујемо, научићемо«.

Андреј Фајгељ, ”Криза вредности рада”, Република 420-421, 1-31. јануар 2008.


[1]Овај рад се заснива на истраживањима спроведеним у склопу пројекта »Радна етика у Србији« Центра за савремену едукацију.

[2] Landes, D., Wealth And Poverty Of Nations, Лондон 1998; Huntington, S., »Cultures in the 21st Century: Conflicts and Convergences«, уводно излагање, Colorado College’s 125th Anniversary Symposium, Колорадо Спрингс, 4. 02. 1999. Хантингтонов »судар цивилизација« својим задирањем у крупна политичка питања данашњице изазива бројна неслагања.

[3] Избор аутора. Ставке радне етике нису апсолутне: у Програму радне етике из Џорџије (САД) одређене су кроз дијалог представника привреде и образовања, а различито се сумирају и ставке протестантске радне етике по Веберу.

[4] »Недостаци данашњих радника«, пилот-истраживање спроведено у периоду јануар-април 2007, на узорку од 50 послодаваца, техником интервјуа.

[5] И овде је »неадекватно обучена радна снага« мањи проблем, што је важно за однос два најзначајнија фактора запошљивости: радне етике и образовања.

[6] Цвијић. Ј., Балканско полуострво, Београд 2000, стр. 411.

[7] Ibid., стр. 472: »Јер ‘работа’ није само рад, већ и послови уопште: колико раде, можда исто толико намештају, удешавају, гледају да избегну тешке послове, да се извуку, да ситним средствима, кашто и обманом, дођу до користи«.

[8] Дворниковић, В., Карактерологија Југословена, Београд 1990, стр. 652.

[9] Op. cit., стр. 659, 978. Ову црту је уочио и Цвијић (op. cit., стр. 348), говорећи о динарском типу: »Често мисле да је исто видети или осетити и извршити«.

[10] В. Мандић, А., Ако Србија стане [видео-снимак], Београд 2004; Лукић, Н., Претходник: човек који је променио Србију [видео-снимак]Београд 2006.

[11] Приликом такмичења »Беседе у Зоранову част«, 17. 03. 2007, и поводом почетка програма радних пракси Фонда »Др Зоран Ђинђић«, 3. 10. 2007.

[12] Министар рада, запошљавања и социјалне политике, Бета, 17. 10. 2005.

[13] Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, Blic news, 7. 07. 2004.

[14] Министар за рад и запошљавање, НИН, 24. 01. 2002.

[15] Они обухватају интервјуе наведене анкете, као и разговоре вођене током јавног заступања и истраживања теме. Учесници у разговорима су били радници, послодавци, запослени у управним телима, политичари, новинари, представници невладиног сектора, студенти, ученици, странци на служби у Србији… Примери који следе представљају њихова лична искуства.

[16] Ситуација је ипак далеко боља него пре неколико година, кад фабрике нису производиле, банке нису имале новца, а прехрамбене радње хране.

[17] Ова ситуација подсећа на вредносне проблеме нацистичке Немачке, који су доводили до масовних убистава, за које касније нико није био крив: нпр. у Програму Т-4, намењеном »еутаназији« ментално оболелих. Медицинска сестра је само примала пацијенте, лекар је само давао дијагнозу, радник је само одвртао вентил са гасом, полицајац је само констатовао смрт, други радници су само износили лешеве. Убијених има, али убица нема.

[18] За сличну тему: поремећену равнотежу узимања и давања у српском односу према раду в. Пантић, Д., »Доминантне вредносне оријентације у Србији и могућности настанка цивилног друштва«, Потиснуто цивилно друштво, Београд 1995, стр. 79-80.

[19] Уп. Фајгељ, А., Младост мудрост, Нови Сад 2007. Басне »Цврчак и мрав« и »Три мала прасета« представљају полемику на ову тему, коју разрешавају у корист неопходности рада. Слична је и порука популарне дечје песме Драгана Лаковића »Нема земље дембелије« (уп. Караџић, В. С., Српски рјечник, Београд 1985, s. v. дембел: »љенивац, који од лијености ништа не може радити«).

[20] Ристић, И., »Религија као фактор политичке културе и економског развоја«, Филозофија и друштво 28/3,стр. 145-161, 2005. За другачије мишљење в. Добријевић. И., »Православни дух и етика капитализма«, Philotheos 5, стр. 416-424, 2005: »Православно хришћанство не одобрава економски систем који награђује лењост и подстиче сиромашне да зависе од давања државе. Продуктиван рад је неопходан део људског живота, Богом заповеђен«.

[21] Испоставило се да културе и религије ових друштава нису искључиво оноземаљске, и нерасположене за стицање богатства: Niles, F. S., »Toward a Cross-Cultural Understanding of Work-Related Beliefs«, Human Relations 52/7, стр. 855-867, 1999. Друга важна опозиција, колективизам/индивидуализам, је потврђена, али је оспорено да радна етика мора да буде индивидуалистичка.

[22] ESI, Islamic Calvinists: Change and conservatism in Central Anatolia, Берлин-Истанбул 2005.

[23] Op. cit., стр. 664-665.

[24] О проблему говори и чињеница да је Ариф умро у беди.

[25] Пантић, op. cit., стр. 79.

[26] Баталака, Л. А., Живот и прикљученија Карађорђа: о рођењу, животу, својствима душевним и тјелесним и прикљученијама Ђорђа Петровића, Црног Ђорђа (Кара Ђорђа),Београд 2004, стр. 39.

[27] Од Марксовог зета Лафарга (Lafargue, P., Droit à la Paresse, Париз 1880), преко Бертранда Расела (Russell, B., In Praise of Idleness, Лондон-Њујорк 1932), до савременијих аутора: Блек, Б., Укидање рада и други есеји, Београд 2002; Maier, C., Bonjour Paresse, Париз 2004.

[28] Као секундарну појаву, ширење личних негативних вредности подразумева њихово груписање и стандардизацију, што може да подсећа на консензус ако достигне довољне размере. По мишљењу аутора, криза је у нашем друштву достигла такве размере: Фајгељ, А., »Нови друштвени уговор«, Република 418-419, стр. 26.

[29] Поменуте рупе на путу (в. горе) су често последица лоше обављеног посла, али добро обављеног »посла«. Материјал и време »уштеђени« при изради, као и чињеница да ће убрзо морати да се врши поправка, па чак и гради нови пут, чиста су добит за партнере – и чиста штета за кориснике пута.

[30] Говор на Затвореном састанку са председницима општина, 16. 03. 1991. (непосредно након демонстрација 9. марта): »Богами ћемо да се тучемо«, НИН, 12. 04. 1991, стр. 40-42.

Повезани чланци

Сваки човек је краљ Састанак Трилатералне комисије у Београду распламсао је приче о тајним владарима света....
Фајгељ поднео неопозиву оставку Масовни медији, опозиција и власт сложно нападају резултате Културног центра Новог Сада. Удесетостручене активности проглашавају за срамоту,...
Пристрасност Што се више бориш против њега то ће више расти - рече Атина Херкулу о инату, који је под ударцима његове батине само постајао већи и већи. С...
Говор у Скупштини Новог Сада Говор одржан непосредно након именовања за в.д. директора Културног центра Новог Сада, на самом крају маратонске седнице од 9 сати....
10 разлога зашто мигранти нису као српске избеглице ”Исти као наше избеглице”. Под тим изговором у Србији пролази планетарна медијска пропаганда у корист таласа миграција. Али као и читава про...

Остави коментар.