Kome smetaju dečiji kampovi?

U svetu su kampovi za decu i mlade uobičajeni, od SAD do Rusije. U ne tako davnoj prošlosti, tako je bilo i u Srbiji, ali su danas skoro potpuno iščezli.

Tačnije, u ovoj deceniji pojavila su se samo dva izviđačka dečija kampa, sa po par desetina učesnika, u našoj zemlji od sedam miliona stanovnika. Da stvar bude još čudnija, i ta dva izuzetka su naišla na najstrože osude javnosti, a zatim i policijske zabrane, bez ikakvog zakonskog osnova.

Prvi je bio Svetolazarevski pravoslavni omladinski kamp na Kučajskim planinama. Njega je 2014. godine napao tabloid Blic, pompeznim naslovima: „Skandalozno: Ekstremisti uče decu da pucaju“ i „Spavanje u pećinama, sklekovi i ‘kalašnjikovi’: Sekta na Kučajskim planinama sprema decu za rat“. Protivno zakonu, bila su prikazana i lica dece.

Radilo se o teškom slučaju obmanjivanja javnosti i izazivanja panike: kalašnjikovi nisu ni postojali. Ipak, policijska racija je po hitnom postupku zatvorila kamp, a deca i roditelji su prošli višemesečnu torturu policijskog isleđivanja i nadzora socijalnih službi. Istraga je na kraju utvrdila da se radilo o uobičajenim izviđačkim aktivnostima, bez ijednog elementa krivičnog dela, ali o tome javnost nije obaveštena, niti su oštećeni dobili bilo kakvo izvinjenje ili odštetu.

Istovetnu sudbinu je ovih dana doživeo i drugi, Omladinsko-patriotski kamp na Zlatiboru. Ponovo je najpre udario Blic: „Uče da ratuju: Tinejdžeri ‘naoružani do zuba’ trče po Zlatiboru u vojnom kampu po ugledu na Putinovu omladinu“.

Vest je ponovo bila lažna: od oružja nije bilo ni traga. Policija je „zbog uznemirenja javnosti“ sprovela ponoćnu raciju, ali ne da bi zatvorila provokatorski Blic, već sasvim nedužni kamp.

Igrom slučaja, moja porodica se iste noći vratila sa pomenutog Svetolazarevskog kampa, sa najlepšim utiscima. Deca su provodila dane u netaknutoj prirodi i pravom drugarstvu, bez gedžeta. Dan je počinjao i završavao zastavom, himnom i molitvom. Umivali su se u potoku, radili fiskulturu, spremali šatore, prali svoje suđe i veš. Učili su izviđačke veštine i pevali uz logorsku vatru. Čak smo jednu noć spavali u šumi, u bivacima koje smo sami podigli. Sve to uz veliku ljubav volontera i monahinja manastira Novi Stjenik. Nisam mogao da verujem da je moguća takva disciplina bez prisile.

Ko pri čistoj pameti, i sa kojim pravom, može da zabrani tako nešto? Pa to je ono što nam najviše nedostaje!

Deca danas pate od hroničnog nedostatka boravka u prirodi. Provode život zatvoreni u četiri zida i zagledani u mobilni telefon. Učiteljice zakazuju prečase i domaće preko Vajbera. Usled manjka kretanja, deformiteti poprimaju epidemijske razmere. Kada bi nastavnici fizičkog ocenjivali po pravilima, veći deo svakog razreda bi pao godinu na najprostijim vežbama. Socijalne mreže su ih učinile asocijalnima, a drugarstvo se svelo na snepčetovanje i lajkovanje na Instagramu, uživo se jedva viđaju. Nemaju discipline i ne poštuju autoritet. Toliko su nenaviknuti na preuzimanje odgovornosti da se dešava da ih drugi hrane, kao bebe, i nakon što krenu u školu. Mnogi roditelji čeznu da reše ove probleme, ali nemaju mogućnosti. Služenje vojnog roka, koje je od razmaženih mladića pravilo ljude, ukinuto je. Po prvi put u istoriji, stasavaju generacije Srba nesposobne da odbrane svoj narod.

Možda baš u tom grmu leži zec. Svakako, postoji neko ko radi na tome da Srbi ne mogu da se odbrane. I pristaće Blic na svaki marš: i pedera, i migranata i NATO trupa. Pristaće i na rusofilske dečije kampove, samo ako nemaju izviđački, vojni karakter, poput onih koje organizuje Naša Srbija. Pristaće najzad i na tinejdžere „naoružane do zuba“, kao u crnogorskom „Ljetnjem vojnom kampu za mlade„, ali pod uslovom da stoje pod zastavom NATO.

Pod srpskom zastavom, pušku u ruci ne mogu očima da vide, čak ni gumenu u dečijim rukama. Najveća sila se očigledno jako plaši Srba, čak i nakon što nas je bombardovala, pohapsila generale, pretopila oružje, ukinula vojni rok i preuzela kontrolu nad vojskom i policijom.

Zapravo, preuzeli su kontrolu nad svime. Najmoćniji su u medijima, gde Blic nastupa kao Službeni glasnik Okupacione uprave. Njegove tabloidske bljuvotine, trenutkom objavljivanja na sajtu Dejvida Petreusa, postaju obavezujuće za čitavo srpsko društvo. Policija reaguje kao da se radi o nalozima Tužilaštva, ministri i predsednik ih recituju kao da su ustav, vladike kao da su dogmati vere. Porfirije Zagrebački je 2014. izjavio: „Skandalozan je način na koji militarizuju najmlađe“, i čak pozvao organe reda da reaguju, a Vučić je 2018. nastavio u istom duhu: „Takve stvari nećemo tolerisati, to nije budućnost Srbije“.

Eto kome toliko smetaju dečiji kampovi. Okupacionim vlastima. Eto zašto srpska deca ostaju uskraćena za prekopotrebnu i pozitivnu stvar. Zato što su srpska.

Da niko nije imun na uticaj okupacionih vlasti, pokazuju i apologetski stavovi samih organizatora, koji se brane od optužbi da su spremali decu za vojnike. Za pravdanjem nema potrebe. Zapravo, bilo bi najbolje omladini na kampovima zaista održati i obuku iz korišćenja vatrenog oružija. To je deo srpskih tradicija, koje su se održale do osamdesetih godina prošlog veka, kada je đacima još uvek ocenjivano gađanje iz puške.

 

Predvojnička obuka srednjoškolaca 1. muške gimnazije, Kalemegdan-Donji Grad, Beograd 1950.

 

”Čas mačevanja”, Paja Jovanović

Blic nas uči da je to nenormalno. Ali da li tabloid koji objavljuje najidiotskije naslove i zastupa najnemoralnije stavove, kao što je rana seksualizacija dece, treba da nam propisuje merila normalnosti? Histerično zabranjuju da vežbamo našu decu da drže pušku, što smo uvek radili, ali istovremeno oni vežbaju našu decu da drže penise, što im niko normalan nikada nije radio.

U ovo vreme ludila, početak pameti leži u razumevanju da postoje dva suprotstavljna tabora, i da nije dobro raditi protiv svojih.

Mi želimo da nam deca jačaju, oni žele da slabe. Mi želimo da budu nezavisna, oni žele zavisnike od svega: interneta, kupovine, tuđeg mišljenja i stranih gazda. Mi ćemo im pevati Zmajeve pesme, oni će im puštati debilizujuće ritmove „Mama voli bebu“. Mi ćemo im kao uzore postaviti velikane, oni starlete i Baku Praseta. Mi ćemo ih vaspitavati, oni će im uvoditi homoseksualnost u vrtiće.

Decu u kampove šalje roditeljska ljubav, primaju ih požrtvovani vaspitači, a isteruju policijske racije i mržnja Blica. Svako će se opredeliti po svojoj naravi, a ja bih voleo da u Srbiji postoje stotine dečijih kampova, i bar jedan sa dvadesetomilimetarskim topom.


Članak je dopunjen 4. septembra 2018.

Povezani članci

Srpska deco postanite babe Na Harvardu mrtva trka između Amerikanaca i Kineza. Ne zna se ko je motivisaniji. A gde smo mi?...
Srećan Dan državnosti Srbije Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim. Sretenjski ustav, 1835, čl. 118....
Junaštvo i preduzetništvo: Vrednosni sistem gusala u 21. veku Srpske gusle su vekovima igrale određenu političku ulogu. Uspomena na izgubljenu državnost i ideja slobode prenošene su prevashodno guslama. ...
Izbrisano: Bratunac i Srebrenica: dve komemoracije, dva aršina Mediji prećutali obeležavanje 20 godina od stradanja Srba u Podrinju, izuzev Al Džazire koja je žrtve umanjila 50 puta i Blica koji je manifestac...
Snimak nesreće u Novom Sadu ili kad mediji gaze preko mrtvih Krivicom Radija 021, snimak tragične pogibije troje Novosađana preplavio je stare i nove medije. Kako se osećaju ožalošćene porodice?...

Ostavi komentar.