Коме сметају дечији кампови?

У свету су кампови за децу и младе уобичајени, од САД до Русије. У не тако давној прошлости, тако је било и у Србији, али су данас скоро потпуно ишчезли.

Тачније, у овој деценији појавила су се само два извиђачка дечија кампа, са по пар десетина учесника, у нашој земљи од седам милиона становника. Да ствар буде још чуднија, и та два изузетка су наишла на најстроже осуде јавности, а затим и полицијске забране, без икаквог законског основа.

Први је био Светолазаревски православни омладински камп на Кучајским планинама. Њега је 2014. године напао таблоид Блиц, помпезним насловима: „Скандалозно: Екстремисти уче децу да пуцају“ и „Спавање у пећинама, склекови и ‘калашњикови’: Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“. Противно закону, била су приказана и лица деце.

Радило се о тешком случају обмањивања јавности и изазивања панике: калашњикови нису ни постојали. Ипак, полицијска рација је по хитном поступку затворила камп, а деца и родитељи су прошли вишемесечну тортуру полицијског ислеђивања и надзора социјалних служби. Истрага је на крају утврдила да се радило о уобичајеним извиђачким активностима, без иједног елемента кривичног дела, али о томе јавност није обавештена, нити су оштећени добили било какво извињење или одштету.

Истоветну судбину је ових дана доживео и други, Омладинско-патриотски камп на Златибору. Поново је најпре ударио Блиц: „Уче да ратују: Тинејџери ‘наоружани до зуба’ трче по Златибору у војном кампу по угледу на Путинову омладину“.

Вест је поново била лажна: од оружја није било ни трага. Полиција је „због узнемирења јавности“ спровела поноћну рацију, али не да би затворила провокаторски Блиц, већ сасвим недужни камп.

Игром случајa, моја породица се исте ноћи вратила са поменутог Светолазаревског кампа, са најлепшим утисцима. Деца су проводила дане у нетакнутој природи и правом другарству, без геџета. Дан је почињао и завршавао заставом, химном и молитвом. Умивали су се у потоку, радили фискултуру, спремали шаторе, прали своје суђе и веш. Учили су извиђачке вештине и певали уз логорску ватру. Чак смо једну ноћ спавали у шуми, у бивацима које смо сами подигли. Све то уз велику љубав волонтера и монахиња манастира Нови Стјеник. Нисам могао да верујем да је могућа таква дисциплина без присиле.

Ко при чистој памети, и са којим правом, може да забрани тако нешто? Па то је оно што нам највише недостаје!

Деца данас пате од хроничног недостатка боравка у природи. Проводе живот затворени у четири зида и загледани у мобилни телефон. Учитељице заказују пречасе и домаће преко Вајбера. Услед мањка кретања, деформитети попримају епидемијске размере. Када би наставници физичког оцењивали по правилима, већи део сваког разреда би пао годину на најпростијим вежбама. Социјалне мреже су их учиниле асоцијалнима, а другарство се свело на снепчетовање и лајковање на Инстаграму, уживо се једва виђају. Немају дисциплине и не поштују ауторитет. Толико су ненавикнути на преузимање одговорности да се дешава да их други хране, као бебе, и након што крену у школу. Многи родитељи чезну да реше ове проблеме, али немају могућности. Служење војног рока, које је од размажених младића правило људе, укинуто је. По први пут у историји, стасавају генерације Срба неспособне да одбране свој народ.

Можда баш у том грму лежи зец. Свакако, постоји неко ко ради на томе да Срби не могу да се одбране. И пристаће Блиц на сваки марш: и педера, и миграната и НАТО трупа. Пристаће и на русофилске дечије кампове, само ако немају извиђачки, војни карактер, попут оних које организује Наша Србија. Пристаће најзад и на тинејџере „наоружане до зуба“, као у црногорском „Љетњем војном кампу за младе„, али под условом да стоје под заставом НАТО.

Под српском заставом, пушку у руци не могу очима да виде, чак ни гумену у дечијим рукама. Највећа сила се очигледно јако плаши Срба, чак и након што нас је бомбардовала, похапсила генерале, претопила оружје, укинула војни рок и преузела контролу над војском и полицијом.

Заправо, преузели су контролу над свиме. Најмоћнији су у медијима, где Блиц наступа као Службени гласник Окупационе управе. Његове таблоидске бљувотине, тренутком објављивања на сајту Дејвида Петреуса, постају обавезујуће за читаво српско друштво. Полиција реагује као да се ради о налозима Тужилаштва, министри и председник их рецитују као да су устав, владике као да су догмати вере. Порфирије Загребачки је 2014. изјавио: „Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе“, и чак позвао органе реда да реагују, а Вучић је 2018. наставио у истом духу: „Такве ствари нећемо толерисати, то није будућност Србије“.

Ето коме толико сметају дечији кампови. Окупационим властима. Ето зашто српска деца остају ускраћена за прекопотребну и позитивну ствар. Зато што су српска.

Да нико није имун на утицај окупационих власти, показују и апологетски ставови самих организатора, који се бране од оптужби да су спремали децу за војнике. За правдањем нема потребе. Заправо, било би најбоље омладини на камповима заиста одржати и обуку из коришћења ватреног оружија. То је део српских традиција, које су се одржале до осамдесетих година прошлог века, када је ђацима још увек оцењивано гађање из пушке.

 

Предвојничка обука средњошколаца 1. мушке гимназије, Калемегдан-Доњи Град, Београд 1950.

 

”Час мачевања”, Паја Јовановић

Блиц нас учи да је то ненормално. Али да ли таблоид који објављује најидиотскије наслове и заступа најнеморалније ставове, као што је рана сексуализација деце, треба да нам прописује мерила нормалности? Хистерично забрањују да вежбамо нашу децу да држе пушку, што смо увек радили, али истовремено они вежбају нашу децу да држе пенисе, што им нико нормалан никада није радио.

У ово време лудила, почетак памети лежи у разумевању да постоје два супротстављна табора, и да није добро радити против својих.

Ми желимо да нам деца јачају, они желе да слабе. Ми желимо да буду независна, они желе зависнике од свега: интернета, куповине, туђег мишљења и страних газда. Ми ћемо им певати Змајеве песме, они ће им пуштати дебилизујуће ритмове „Мама воли бебу“. Ми ћемо им као узоре поставити великане, они старлете и Баку Прасета. Ми ћемо их васпитавати, они ће им уводити хомосексуалност у вртиће.

Децу у кампове шаље родитељска љубав, примају их пожртвовани васпитачи, а истерују полицијске рације и мржња Блица. Свако ће се определити по својој нарави, а ја бих волео да у Србији постоје стотине дечијих кампова, и бар један са двадесетомилиметарским топом.


Чланак је допуњен 4. септембра 2018.

Повезани чланци

Правда за Давида Правда за Давида! Давид је правда!
Криза вредности рада Сам израз »криза вредности« и свест да она постоји су општеприсутни, али далеко ређе имамо прилику да сазнамо које су то вредности у кризи, ...
Остајте овде да градимо Србију Прослављени глумац Небојша Дугалић са своје петоро деце одлази у Канаду. Да ли је напуштање Србије заиста једино решење?...
Александар Вучић добио свој ријалити #ДноСаПремијером Прва телевизија уз таламбасе најављује нову емисију ”Дан са премијером”. Шта ће првој старлети Србије још један ријалити шоу?...
Клинтон нас није повезао Маркетиншки стручњаци окитили су Београд сликама Била Клинтона који дува у саксофон како би рекламирали нову серију „Деведесете: Деценија ко...

Остави коментар.