Govor u Skupštini Novog Sada

Govor održan neposredno nakon imenovanja za v.d. direktora Kulturnog centra Novog Sada, na samom kraju maratonske sednice od 9 sati.

Poštovano predsedništvo, uvažene dame i gospodo odbornici, želeo sam da vam se obratim kao novoizabrani direktor Kulturnog centra Novog Sada, a u vašem svojstvu osnivača te ustanove.

Pre svega sam želeo da se predstavim. Ja sam Andrej Fajgelj. Neki od vas su možda mogli da budu u zabuni oko mog identiteta jer sam ja treći doktor Fajgelj u našem gradu, posle mog deda-strica Ivana, koji je osnivač Instituta u Sremskoj Kamenici, i mog oca Stanislava koji je redovni profesor psihologije. Ja sam ovaj najmlađi i profesor sam francuskog. Rođen sam u Novom Sadu, ovde sam završio fakultet, kao jedan od najboljih studenata, zahvaljujući čemu sam dobio stipendije koje su mi omogućile da magistriram i doktoriram u Francuskoj, takođe sa najvećim uspehom. Već osam godina sam zaposlen na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, trenutno u zvanju docenta. Bio sam aktivan i u društvenom aktivizmu. U Novom Sadu sam osnovao više nevladinih organizacija kroz čije aktivnosti su prošle hiljade naših sugrađana, čije aktivnosti su bile zapažene u svetskim medijima i dobile podršku uglednih pojedinaca iz celog sveta kao što su Atanaz Perifan, pomoćnik gradonačelnika Pariza, ili počasni građanin Novog Sada Efraim Zurof. Imao sam u nevladinom sektoru prilike i da organizujem velike kulturne manifestacije u našem gradu i da sarađujem sa novosadskim umetnicima. Nedavno sam se oprobao i u privredi, proizvodnjom prve srpske ćirilične tastature. Govorim petnaestak jezika, od kojih odlično francuski, engleski, italijanski i grčki. Srećno sam oženjen i supruga i ja očekujemo četvrto dete.

Naravno, meni je malo neprijatno, što se po meni možda i vidi, da na ovaj način iznosim lične događaje iz mog života i moje rezultate, ali smatrao sam da je to neophodno zato što je do javnosti došla informacija da ja rezultata i nemam. Ovo rezultata, međutim, što imam postigao sam zahvaljujući svom daru i radu ali i podršci mojih mentora, moje porodice, mojih saradnika. Da su oni meni rekli „ne“ veliki deo toga ne bi bio ostvaren. Takođe imao sam sreću u životu da mi se ukažu velike i divne prilike. Moja zasluga je bila što ja njima nisam rekao ne.

Među svim prilikama koje su mi se ukazale, najveća je ova sada koju ste mi sada ukazali vi. Ja se na tome zahvaljujem, mnogo očekujem od te prilike, mnogo očekujem od sebe. Ni njoj nisam rekao ne, iako je i za to bilo razloga.

Pre svega žao mi je što sam poput svih svojih prethodnika na ovom položaju izabran kroz proceduru u kojoj je po meni prevelika uloga politike. Moja majka je bila kandidat za ovu istu poziciju, odnosno za direktora tadašnje Tribine mladih još pre četrdeset godina. I tada je to bila politička odluka, što je nju i odvratilo od te funkcije. Ja sanjam dan kada će rad i zasluge biti poštovane iznad svega u našem društvu i kada će se javni službenici izabirati na pravim konkursima, znači ne onim koje sami za sebe raspišu.

Druga senka koja je bačena na moje imenovanje ali i na čitavu promenu vlasti u Novom Sadu je talas nepoštovanja koji je na svačije iznenađenje – i nas Novosađana i onih koji nas poznaju kao fine i vaspitane ljude – zapljusnuo naš grad, naše zidove, naše internet portale, naše medije, pa čak i ovu govornicu. Kao da je preko noći, kada je krenula smena vlasti, prestonica kulture odjednom postala prestonica političke nekulture.

To nije ostavilo nikakvu sumnju oko mojih budućih prioriteta: potrebno je pre svega Novom Sadu vratiti poštovanje. Ono poštovanje zahvaljujući kom mi već vekovima ovde živimo zajedno, iako potičemo iz različitih zajednica, poštujući sebe i poštujući druge. Da, mi u Novom Sadu znamo da poštovanje funkcioniše u dva smera.

Pre svega bih naglasio da će srpska Atina poštovati srpsku kulturu. Jedna tako banalna rečenica ne bi trebalo da se izgovara ali ja moram da je izgovorim zato što je srpska kultura takođe bila na udaru govora mržnje koji se pojavio u našoj javnosti. Naročito gusle i ćirilica kao njene zaista temeljne vrednosti.

I kao što se odjednom pojavio taj talas, odjednom su gusle postale problem: nešto što nas plaši, nešto što osuđujemo, nešto što preziremo. Nije tako bilo uvek. Recimo naš sugrađanin i kolega iz Magistrata iz doba kada je Novi Sad postajao prestonica kulture, Jovan Jovanović Zmaj, voleo je i pevao o guslama, baš kao i Branko. Voleli su ih i Tesla i Pupin. Na jednom od najboljih univerziteta na svetu, možda i najboljem, Harvardu, gusle se proučavaju na čak tri katedre i njihovi studenti i profesori uče naš jezik. Ovaj isti jezik koji ja govorim, jezik koji bi se mogao nazvati jezikom gusala jer je Vuk svoju reformu zasnovao na jeziku narodnog stvaralaštva.

Šta se dešava kada je govor mržnje usmeren protiv gusala ili neke druge kulturne vrednosti. To nije mržnja protiv političkih neistomišljenika. To je mržnja protiv kulturnih temelja sopstvene zajednice. Samomržnja. Ona zaslužuje istu osudu kao i svaka druga mržnja.

Naravno postoji i mržnja u drugom smeru u našem društvu. Ja sam imao prilike i u nju da se uverim. Čak ne izlazeći iz teme gusala (pošto su gusle ušle u javnost jer su deo mog doktorata). Slični napadi i osude one druge strane, koja svoje poštuje ali tuđe ne poštuje, bili su usmereni na moje aktivnosti kada sam recimo išao u Tuzlu da sa kolegama sa Harvarda govorim o muslimanskim guslama, koje takođe postoje, ili kada sam išao da sa kolegama kosovskim Albancima u Prištini govorim o albanskim guslama.

Kako to da su kulturne i naučne teme, naizgled neutralne, postale tema napada i osuda u našoj javnosti sa obe strane? Tako što je naša javnost podeljena na dve ekstremne struje.

Imamo Prvu Srbiju koja ne voli tuđe. I imamo Drugu Srbiju koja ne voli svoje. Mislim da nam je preko potrebna Srbija koja će voleti. Srbija koja će poštovati. Dosledno, iskreno, i sebe, i druge. I mislim da je prikladno da takva Srbija krene upravo iz našeg grada. I to će biti osnovni princip po kojem će funkcionisati KCNS u narednom periodu. 

Što se tiče aktivnosti koje ćemo sprovoditi, kao što znate, KCNS ima dugačku tradiciju. Neke od aktivnosti traju, neke će početi za koji dan a moge od njih se održavaju godinama, pa i decenijama. Taj period postaje još duži ako posmatramo i duži kulturni kontinuitet Novog Sada. S te strane meni je čast i odgovornost da nastavim ono što je pre mene započeto i na to će odlaziti veliki deo aktivnosti Kulturnog centra. Međutim, meni je upućen i izazov, i nama svima, da i naša generacija i naš mandat uzida nešto svoje u veliko zdanje kulture Novog Sada. I ja mogu da najavim već za leto jedan projekat koji će zaista pomeriti standarde u oblasti i služiti našim građanima na čast.

Sada bih se kratko obratio građanima. Poručio bih im da ja mogu da radim pod pritiscima – navikao sam na to u životu – i da postižem vrhunske rezultate.

Međutim ovo više nije moja lična karijera, gde je dovoljan lični rad za uspeh. Ovo je javna karijera i meni je potrebna podrška javnosti.

A srpska javnost je pokazala već više puta da mrzitelji u njoj mogu da nadglasaju radnike. I smatram da je ovaj talas nepoštovanja samo simptom jedne krize vrednosti, osnovnih pitanja koji se postavljaju: šta je normalno, šta je nenormalno, šta je za pohvalu, šta je za osudu.

I u toj krizi kao i u svakoj drugoj, dve strane – oni koji su u pravu i koji nisu u pravu, prevaranti i prevareni – mogu dok traje suđenje (jer kriza znači sud) da iznose svoje stavove ravnopravno. Sve do trenutka osude.

Sudije su građani. Ja bih zamolio građane da sud donesu što pre ali da ga donesu ozbiljno, odgovorno, ne zasnivajući se na glasinama i predrasudama, nego na osnovu dela i razloga.

Hvala vam.

Govor u Skupštini Novog Sada

Povezani članci

Goli život – Andrej Fajgelj Gostovanje u emisiji Goli život na televiziji Happy 24.12.2014.
10 razloga zašto migranti nisu kao srpske izbeglice ”Isti kao naše izbeglice”. Pod tim izgovorom u Srbiji prolazi planetarna medijska propaganda u korist talasa migracija. Ali kao i čitava pro...
Kako smo sagradili kuću svojim rukama Bez predznanja, za godinu dana, sa 4000 evra.
Kulturni rat „Umetnost radi umetnosti” – bilo je geslo umetnika koji su mislili, kao Teofil Gotje, da je sve što je korisno ružno. Da li je „mržnja radi m...

Ostavi komentar.