Fajgelj: Ni dvorac, ni Eđšeg

Streljana koju mnogi nepravilno nazivaju „Dvorac Eđšeg” nikada nije bila ni dvorac ni Eđšeg.

Streljačka dvorana

Zgrada je sagrađena 1890. kao streljana. Nekada se nismo stideli da stvari zovemo svojim imenom na svom jeziku, pa je iznad ulaza ćirilicom pisalo ”Streljačka dvorana”, a sa leve i desne strane je isti tekst stajao na nemačkom i mađarskom jeziku. Zgrada je otvorena u čast stogodišnjice ”Novosadskog građanskog streljačkog društva”, najstarijeg sportskog društva u našem gradu i šire, osnovanog 1790. godine.

Današnji ugled novosadskog streljaštva u srpskom sportu, meren između ostalog i brojem olimpijskih medalja, pokazuje da tradicija uvek nađe način da preživi, uprkos menama i zubu vremena. Ipak, da trajati nije lako pokazuje decenijsko propadanje Streljane i zaborav njenog imena i prvobitne namene.

Zgrada je decenijama stajala ruinirana, bez vrata i prozora, provaljenog krova, a sudeći po izmetu koji je prekrivao pod, glavna namena bila joj je da služi kao javni zahod. Najčešći posetioci bili su beskućnici, pijanci i narkomani, a jedini strelci bilu su komšijski klinci koji su u dvorištu gađali koš. Naziv ”Streljana” se zadržao i kroz vreme propadanja, ali je u žargonu počeo da se koristi i ”Ečeg”.

Žargonski naziv ”Ečeg” vuče poreklo iz 1945. godine, kada su nove komunističke vlasti osnovale sportski klub Jedinstvo (na mađarskom Egység, Eđšeg) i dodelile mu Streljanu konfiskovanu od Građanskog streljačkog društva, prethodno proglašenog saradnikom okupatora. Godine 2011. konačno je počela obnova zgrade, ali ne i sećanja. Naprotiv, neko je žargon pretvorio u zvanični naziv. Čak i uz tačniji i teži izgovor ”Eđšeg”, to je kao kad bi Beograđani napisali da se na Trgu Republike nalazi spomenik – konju. A onda, zašto da ne, i Knez Mihajlovu preimenovali u ”Konjsku”.

Da stvar bude gora, niotkuda je iskrsla i reč ”Dvorac”. Neki novinar ili gradski službenik se toliko zaigrao kuma, da je građevinsko nasleđe staro više od sto godina odjednom krstio dvorcem. A zašto ne piramida, akvadukt ili lansirna rampa? Ovim putem ga pozivam da nam se predstavi i objasni svoje motive, a mi u međuvremenu možemo samo da nagađamo.

Insistiranje na nazivu iz 1945. podseća na tvrdnju iz Pajtićeve deklaracije da je Vojvodina nastala voljom naroda 1945. Možda su gradska i pokrajinska vlast smatrale da te godine počinje istorija. Insistiranje na dvorcu bi moglo da se objasni željom da zvučimo evropski. ”Dvorac Eđšeg” zvuči kao ”Vila Par Ekselans” ili ”Palata Ekscelzior”, dok je ”Streljana” tako obična, tako naša. I tako autentična.

Evropska praksa je sasvim drugačija. U sklopu Evropske prestonice kulture stari objekti se često obnavljaju u kulturne namene tako da zadrže autentični naziv, poput hangara J1 u Marseju, Kasarne/Kulturparka u Košicama ili Kulturne četvrti Žolnai u Pečuju, koja nosi ime po fabrici čiji pirogranitni crepovi i danas krase krov novosadske ”katedrale”.

Ove argumente sam više puta isticao sagovornicima u medijima i gradskoj vlasti i nailazio na načelno odobravanje ali i jak protivargument: svi su već počeli da govore ”Dvorac Eđšeg”. Svi govore pogrešno samo ako ih neko prevari a niko ne ispravi. Ima Novosađana koji drže do sebe i ne prosipaju svoje bisere kao što su najstarije sportsko društvo i Streljana. Ima Vojvođana koji znaju kada smo – i zašto – izborili Vojvodinu. Nama istorija ne počinje 1945.

Svejedno je da li se radi o zgradi, sećanju ili jeziku: nemar je svako nasleđe ostavio u ruševinama. Vreme je da čuvamo i gradimo.

* Autor je direktor KC Novog Sada i predsednik Organizacionog odbora „Novi Sad evropska prestonica kulture”

Dnevnik, ”Fajgelj: Ni dvorac, ni Eđšeg”, 4. jul 2014. (članak je u međuvremenu izbrisan sa sajta Dnevnika)

Ostavi komentar.