Ево ја желим са децом на Косово

Поводом најновије Вучићеве шамарчине српском народу: „Сви говоре о светој земљи, само нико неће на ту свету земљу да иде да живи“.

Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимље или Глоговац. Покажите ми једног Србина који би то учинио са својом децом. Када ми га покажете држите ми предавање, солите ми памет“.

Председник Србије је тај изазов упутио након што је Сабор СПЦ неочекивано осветлао образ недвосмисленим ставом да „Косово и Метохија представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања„.

Кажем неочекивано јер је клир СПЦ, па и сам патријарх српски, све дотле живео у симфонији са актуелним српским властима какву не видесмо од Немањића. Овај изненадни заокрет многе је оставио без текста. Медији просто нису знали како да пренесу саопштење, политичари како да га прокоментаришу. У таквој конфузији се и догодило да председник Србије, као крунски аргумент, потегне оптужбу да ниједан Србин не би да живи на Косову.

Та оптужба је лаж коју овим путем лично демантујем. Спреман сам сутра да одем на Косово и поведем своје четворо деце. Уверен сам да нисам једини.

Поред тога, та оптужба представља грубо обртање улога. Вучић је тај који нама треба да покаже:

  • Један хектар косовске земље који је влада припремила за насељавање
  • Један одред наших снага реда на Косову, на шта имамо право по Резолуцији 1244, да гарантује безбедност наших породица
  • Један случај сарадње елите, привреде, обавештајних служби и других учесника на пројекту одрживог насељавања Косова и Метохије

Народ је ту, али не може да ради посао власти. Ми вама плаћамо порез, а не обратно. Шта сте урадили са нашим новцем?

Одговор је жалосно очигледан: српске власти нису нашле за сходно да уложе ни пару буџета у такав пројекат, иако су просипале милионе на Клинтона, стране корпорације, мигранте, геј параде, сребреничке Муслимане, атлантске НВО и кога све не.

Председник тражи да му нешто показујемо, а својим нечињењем је учинио немогућим чак и повратак хиљада српских прогнаника који је гарантован међународним правом, а камоли далеко захтевније насељавање. Тражи да му покажемо једног Србина, а не види десетине хиљада који већ живе на Косову, упркос прогонима.

Вучић је, као и обично, спреман на сваку манипулацију. Он, као најодговорнији што је одлазак на Косово немогућ, има образа да кривицу за то свали на издани српски народ. Тако ће правдати и коначну издају: „нисам ја, народ је“.

Повезани чланци

Мера У Културном центру Новог Сада недавно је освануо студентски рад који приказује Исуса на неприкладан и увредљив начин, према оцени верских за...
НУНС и Е-новине цензуришу овај блог (допуњено) Једноумље у класичним медијима више није довољно. Сада ће нас цензурисати и на последњем простору слободе - интернету....
Чистка по Куртијевом рецепту Почетком године питали смо се чему Аљбин Курти подучава београдску Иницијативу младих за људска права. Како правити Велику Албанију? Како ор...

12 коментара

  1. Христос Васкрсе !!! Ја већ приупитао пријатеља у В. Хочи, надам се нешто наћи што могу да приуштим, мању кућу а и мали виноград … С Божијом помоћи, ако могнете и ви ту, била би дружба и племенити рад … Позз твоје много

    Reply
    • Ваистину васкрсе! Јави се. Дуго се бавим идејом повратка на село, на земљу и покушајима да је остварим. Писао сам о томе и у књизи После Вучића. Протеклих година сам стекао и праксе колико сам могао на наслеђеном комаду земље где смо својим рукама кућу саградили, посадили воће. Дошао сам дотле да по неколико дана тамо проведемо, вода са извора, дивље биље. Ја проведем и по пар месеци. У наредним корацима ме спречава сиромаштво и одговорност према породици. Косово би било идеално, најпотпуније, најсмелије решење, и најнормалније када бисмо имали државу која би подржавала такве пројекте. Рецимо, онако како то Израел ради са кибуцима. Али израелска држава ради за своје интересе (и то немилосрдно газећи друге народе, баш ових дана), а српска држава ради за друге, немилосрдно газећи себе. Такође, Израел је кључни савезник глобализма, а Србија његов традиционални противник и жртва. Тако да поређење са Израелом заправо не стоји. Моје искуство говори да смо препуштени сами себи, да урадимо колико ко може.

      Reply
  2. Ваистину Воскресе брате. Пратила сам твоју кампању пре и после прикупљања потписа за кандитатуру за председника. Жао ми је што су се догодиле опструкције на том путу, али ко зна зашто је то тако ,,да се не жалостимо око прошлих дана“ Апостол Павле. Хтели смо да гласамо супруг и ја, јер смо видели да си заиста у све ушао чистог срца и образа. Свако ко иоле поштује и зна за Закон Божији види шта се догађа у овом смутном времену и верујем да би дао свој и мали допринос да се ствари које штете свима нама превазиђу. Зашто се то не догађа, неко моје мишљење је, надам се да не грешим, због тога што они који окупљају неки број људи нису међусобно једномишљени или су само делимично. Господ нам ово заповеда али наша пала природа увек поквари, кад израста у гордост. Ти си сам наступао, и из тог разлога мислим да би могао свакога у лице да погледаш и кажеш, брате стани уз брата и ајде да урадимо нешто. Мислим на сабрање најпре братије који већ окупљају људе за исти и сличан циљ. Требао би ти тим, и ако се сабере пар људи сабраће се и други уз помоћ Бога нашег живога. Јер се не сакупљамо да би смо се изборили против неког или нечег већ се сакупљамо око Крста а то значи да је то крајње настојање да не нестане борба за оно што је најбитније а то су људске душе.

    Reply
    • Не знам кога имате у виду под братијом који окупљају људе, али пробао сам сабирање много пута, управо верујући у тај принцип. Разуверен сам. Није што принцип не ваља, већ што братија не ваља.

      Reply
  3. Јуче сам написала још нешто, не знам да ли сам послала, да ли је стигло, пошто га нема.

    Reply
  4. Монах Антоније – Ваљевска Грачаница, Борис Малагурски – новинар,Сима Радовановић,Докторка Јована Стојковић, Докторка Даница Груичић, Петар Радисављевић – Покрет за Цара има и ових равногораца има и Отаца Цркве који ће помоћи. Не могу да се сетим свих који иступају јавно против ове тираније. Има их још.

    Reply
    • Као и ви сам био жељан заједништва. Године сам провео покушавајући да остварим тај и неке друге идеале. Врхунац мојих покушаја, након година чекања, слушања, улагања у друге људе, је био када сам иступио и рекао ево ја крећем, ко хоће може за мном. Нико није обратио пажњу, ни људи које сам добро познавао, као што је Борис (новинар је, могао је бар известити и тако пробити медијску блокаду, молио сам за то). Занимљиво, Јована је пришла организацији која ме је кандидовала, али непосредно након што су ме ови издали. Пре тога је нигде није било. Са Антонијем сам имао мало искустава, све позитивних. Даницу сам виђао по неким окупљањима у сумњивом друштву. Нисте поменули Драгаша, којег познајем као дорћолског фајтера, активисту који неуморно окупља и позива (ту је и Даница), а кад сам му рекао ево конкретне прилике, идемо, одговорио је „бојкотујем“. Радисављевића не познајем. Оци не сумњам да подржавају молитвено, иначе мислим да су дигли руке. Клир цркве је по мом искуству у срцу проблема – није реактиван према надирућем либерал-прогресивизму, већ је његово легло и извор, или барем део националног тела које је рак најјаче напао и где су симптоми најизраженији. Либерали су за њих мале бебе, то сведочим и по ударима које сам лично претрпео. Наравно, остајем уз мајку цркву. Али уз малу недоумицу на кога је Господ мислио под „основаћу цркву своју“. Свакако не на ону која га је распела, и која би га мислим и данас исто тако распела. Мислим да смо то ми који верујемо без обзира на све, и који постојимо без обзира на све Ане и Кајафе. Што се тиче механичког уједињавања људи од којих је велика већина лажна, контролисана опозиција, било да су свесни плаћени агенти, или несвесни корисни идиоти, то може донети бољитак само у нашем наивном и узалудном надању, које нема основа у стварности. Ево моја кандидатура је реално могла да промени неке најужасније аспекте окупације. Била је то и конкретна прилика за уједињавање, на које сам стално позивао. Погледајте како се то завршило. Закључак: урадити све што лично можемо у друштвеној арени (ту не спада пискарање, говоранције и састанчење, који никада не изазову конкренте последице у друштвеној стварности – потребно је пробити мехур комфора), а кад се сасвим израњавимо, као ловачки пси јурећи кроз трње, остаје нам важнија борба која траје и напоредо са спољашњом али и кад она престане, а то је унутрашње разликовање од духа времена и спровођење те разлике у лични начин живота. Рецимо, неко ко у свакодневном животу зависи од екрана, како може да се бори за слободу? То је као курва која се усред посла са хиљадитим клијентом бори за чедност. Тако што прима и хиљадупрвог? Дакле, промене у начину живота увек и за сваког а за посвећеније, страдална ангажованост у друштву. О удруживању у неки заједнички млаз, и дејству тог млаза, може се говорити само уз неке велике промене, које нису немогуће.

      Reply
      • Ово је антологијски коментар!

        Питао сам се често у последње време „Што се ово Фајгељ не оглашава на сва ова лудила око КиМ, Апел и остало“, а из овог коментара видим одговор на моје питање. Свака част на оваквом опхођењу са људима, на вољи да са људима причаш, да им одговориш … Јесте ово твој сајт, али без обзира на то, не знам ни за једног универзитетског професора који негује овај конкретни, лични однос са људима. Мислим да те ово одваја од многих, и мислим да је ово хришћанска врлина (не апстракно, теоријско, књишко и сл, писање и залагање за разноразне тезе, у жељи за славом, положајем, … него конкретан однос према човеку поред себе, па макар то значило и одговорити му на питање које је поставио … што каже Алксандар Шмеман „Кад Христос дође, тај конкретни однос љубави ће бити мерило његовог суда““

        Истрај и не поклекни, брате, немамо много таквих, писмених а постојаних и непоткупљивих, а требаће нам у времену које долази.

        Велики поздрав!

        Reply
        • Хвала. Потребне су нам хришћанске врлине. Де факто изгнане из данашњег друштва. Замисли нпр. скромност. Или жртва. Или уздржање. Ја гледам да одговорим кад ме питају, иако од почетка знам да се већина интернет контаката одвија са ботовима. Кроз велико искуство је процена те већине непрестано расла, и одавно је прешла 90 одсто. Често се и целокупност коментарисања на интернету одвија између ботова. Ради се о томе да независни људи, који нису плаћени да говоре, не говоре. Они су некако инстинктивно осетили најезду ботова и повукли се пред њом. То видим и по статистикама својих објава, које понекад привлаче хиљаде, десетине хиљада. Људи дођу, пажљиво прочитају, оду. Паметно. Никад нигде ништа не коментариши, не лајкуј, јер тако ћеш збунити алгоритме. Онда иди на неки сајт са сасвом супротном поруком. Као они што играју шах против компјутера. А знање чуваш за себе. Вођен том логиком, и ја сам престао да коментаришем на друштвеним мрежама. На јутјубу сам блокирао коментарисање. Само на свом блогу и мејлу одговарам. И ботовима. Истину увек можеш рећи. Наравно, постоје и изузеци који потврђују правило, нпр. широкогруди и искрени људи који оставе коментар а да нису ботови, они који заиста не разумеју па траже објашњење… Мање од један посто. Морамо се вратити разговорима уживо.

          Reply

Остави коментар.