Етничко чишћење српске културе

Власт је сменила своје људе да би поставила кадрове опозиције – где је још могуће прочитати овакву вест?

unistavanje knjiga

У Србији, напредњаци су своје кадрове у области културе заменили демократама. Почело је у септембру 2013. сменом министра културе Братислава Петковића, а затим су један по један смењивани секретари и помоћници у министарству, директори установа културе и чланови управних одбора. Бивша потпредседница ДС Јелена Триван постављена је за в. д. директора „Службеног гласника”. Управник Народне библиотеке је Ласло Блашковић, а председник Управног одбора Михајло Пантић. Милета Продановић се нашао на челу Савета за културу. Небојша Брадић, министар културе у влади Мирка Цветковића, нови је уредник културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије. Радио-телевизија Војводине, други српски јавни сервис, о трошку пореских обвезника објавила је књигу Латинке Перовић, мајке „друге Србије”. За то време, смењени су Мирослав Живковић у Историјском музеју Србије, Мирослав Тасић у Етнографском музеју Србије и Владислав Шћепановић у Музеју савремене уметности.

Кадрови СНС не могу да схвате ко их смењује, ДС или СНС? Није ни битно. ДС и СНС су постале једно: ДСНС. То је савршено у складу са политичком теоријом која напредњаке односно прогресисте смешта баш тамо где се тренутно налазе: лево од демократа и либерала; али никако није у складу са конзервативним имиџом захваљујући којем су победили ДС на изборима. Заокретом у „другу Србију”, СНС није само изневерила своје функционере, већ и преварила своје бираче.

Како ће се „другосрбијанци” одужити Александру Вучићу за специјални третман који уживају? Тако што ће му забити нож у леђа чим се окрене. У то смо се уверили на примеру начелника генералштаба Љубише Диковића, којег је Наташа Кандић за ћутање на њену цензуру књиге у Дому Војске наградила оптужбом за ратне злочине.

„Другосрбијанцима” ниједна кадровска услуга није довољна јер сматрају да им свака функција ионако припада. Горица Мојовић је управљала културом Београда у време комунизма, а затим опет након петог октобра. Мислите да сада показује захвалност што њени саборци преузимају водеће позиције из опозиције? Напротив, она упозорава на „сечу ‘жутих’ кнезова културе”.

Наслов књиге Латинке Перовић је „Доминантна и нежељена елита”, при чему у доминантну елиту сврстава своје неистомишљенике. Наравно, свако може да објави књигу на телевизији о трошку грађана, то уопште није доминантно. Свако може да цензурише књигу у Дому Војске. Свако може да изгуби на изборима и остане власт.

Не заваравајмо се. То може само „доминантна елита”. Само „грађани првог реда”, како је Мира Бањац поздравила конвенцију Демократске странке. „Група малих диктатора, која држи сва позоришта, све галерије, музеје и институте”, како их је описао Момо Капор.

Жута култура је наследник црвене културе. Од ње је наследила једноумље, умишљеност да се налази на правој страни историје и спремност да елиминише сваког неистомишљеника. Леволиберална олигархија доминира Србијом тачно 70 година, колико је протекло од стрељања књижевника Григорија Божовића и многих других.

Србима је 70 година забрањено да се сећају својих жртава. Наташа Кандић је на Старом сајмишту, у склопу Октобарског салона, оптужила Србе за геноцид. Старо сајмиште је логор смрти у којем су Срби страдали у геноциду. Чак ни на том светом месту либерали не помињу српске жртве већ искључиво српске злочине. Постоји ли суровија орвеловска манипулација против сопственог народа? Постоји. Уочи Хашке пресуде Готовини гласило Соње Бисерко „Хелсиншка повеља” објавило је да убиство стотина српских цивила у „Олуји” није злочин. Толико о морализаторској дефиницији Радомира Константиновића: „Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином.”

Србима је 70 година забрањено да чувају своје наслеђе. Сретен Угричић је као управник Народне библиотеке масовно уништавао књиге – на основу случајног узорка из евиденције недостаје око 200.000 књига – од којих су многе заштићене законом као културно добро од изузетног значаја. Књиге је уништавао и нови управник, као и Латинка Перовић. Је ли уништавање баштине либерална културна политика?

Србима је 70 година забрањено да се поносе својим идентитетом. Данас је то посебан апсурд, јер живимо у доба идентитета. На територији Србије и у непосредном окружењу стасавају нове нације, мањине љубоморно чувају национални идентитет, гојазни и глувонеми афирмишу своју посебност, бициклисти окупљају критичну масу, хомосексуалци су изашли из ормана и парадирају понос, само Србе и даље гурају у орман.

Чишћење културе и политике од националних идеја и кадрова јесте врста етничког чишћења. Смене својих људи након изборне победе су само један од симптома. Други је волшебно претварање десничара у ултралиберале. Према неким тумачењима, такав преображај су прошли Чедомир Јовановић, Вук Драшковић и Александар Вучић. Са друге стране, Зоран Ђинђић је убијен када је покушао да направи заокрет у супротном правцу.

Српско питање је у Јасеновцу и „Олуји” решавано чишћењем. Никад више! Идентитетска културна политика посвећена очувању националног наслеђа и сећања не сме бити забрањена.

Две кратке године идентитетске културе, без обзира на срамно укидање, означиле су крај једноумља. Народ је видео да поред интернационалног може да постоји и национално, да је могуће поштовати себе. Пример је ћирилица, која се прво вратила на један јавни натпис установе културе, уз ужасне либералне прогоне, а онда наставила да се шири, од градских аутобуса у Новом Саду и Београду, до флашица „кока-коле”. Оборен је мит да „мора латиница због странаца”, који није ништа друго него комплекс ниже вредности. Седамдесетогодишња забрана српства пољуљана је у својој упоришној тачки: култури.

Када су либерали предвођени Теофилом Панчићем покренули бојкот Културног центра Новог Сада био је то опит: има ли културе изван жуте културе. Првих недеља, програми су се проредили, зидови галерија су зврјали празни. Међутим, мало по мало, почели смо да откривамо огромну већину уметника који нису део жутог монопола и бојкота. Културни центар убрзо се напунио тако да и најстрожи критичари признају да не памте такав квалитет и ту количину садржаја. Проверено: либералу дариват културу, грехота је о томе и мислити.

Андреј Фајгељ, „Етничко чишћење српске културе”, Политика, 06. август 2015.

Повезани чланци

Вратио се жути картел (Печат) Највећи промашај деснице је препуштање културе либералима. За то нема неког посебног разлога, обична глупост и одсуство стратешког промишљањ...
Сваки човек је краљ Састанак Трилатералне комисије у Београду распламсао је приче о тајним владарима света....
Апел новинарима Радио-телевизије Војводине Обраћам вам се као Новосађанин Новосађанима. Тражим да се 3. маја сетите страдања наше и ваше куће. На тај дан пре 15 година, зграда Ради...
Феминистичка хајка на мајку Као поклон за 8. март, твитер феминисткиње су извређале самохрану мајку аутистичног детета:...
НУНС и Е-новине цензуришу овај блог (допуњено) Једноумље у класичним медијима више није довољно. Сада ће нас цензурисати и на последњем простору слободе - интернету....

5 коментара

  1. Сјајан текст! Скоро сам гледао Сунчаницу Никите Михалкова и овај ваш текст се тако лепо уклапа у ту тематику.
    Једино са чиме се у тексту не слажем је да су другосрбијанци либерали, иако се тако представљају и тако их остали перципирају. Од свих политичких идеологија и даље ми је либерализам у некој својој нормалној форми на првом месту. Али Латинке, Борке, Наташе и њена деца имају везе са либерализмом само на речима. Суштински, у својим делима и говорима они су супротност либералиѕму. Веома су репресивни и искључиви, ви сте то написали и то је просто немогуће не приметити. Оне су пре политички комесари него либерали, по мом суду.

    Reply
    • Данас либерали не заступају класични либерализам. Њега заступају њихови противници конзервативци, а либерали су прешли на ултралиберализам, свуда у свету, не само код нас са Латинком.

      Reply

Остави коментар.