Osam zabluda o ćirilici

Postoje dva oprečna pogleda na srpsko pismo. Ja ću ih nazvati stanovištima asimilacije i afirmacije.

Oba se slažu oko toga da je ćirilica različita, to priznaju i jedni i drugi. Na primer, većina pismenih pripadnika evropskih i drugih naroda na planeti, može da čita latinične natpise na srpskom jeziku, iako sam jezik ne razume. Sa ćiriličnim natpisima je procenat onih koji čitaju mnogo manji. Otuda je ćirilica nešto što je specifično spram univerzalnog, manjinsko spram većinskog, drugačije spram istog.

Oni koji teže asimilaciji, različitost ćirilice gledaju kao nešto negativno i smatraju da ona, zato što je različita, treba da ima, zadrži ili dobije manjinski položaj. I da, u krajnjoj liniji, bude ukinuta i da zasluženo nestane.

Sledbenici afirmacione logike smatraju da je različitost ćirilice nešto pozitivno, nešto što treba čuvati i negovati. Ne krijem da, nepokolebljivo i nedvosmisleno, stojim na stanovništu afirmacije. Zato ću, u redovima koji slede, razbiti osam mitova o ćirilici koje šire asimilacionisti:

1. Asimilacija je univerzalna, to je svetska praksa

Nema ničeg manje tačnog od toga. U svetu se nacije i države koje se nalaze u sličnom položaju kao Srbija koriste isključivo afirmacionom logikom. Primera radi, nedavno sam bio u Izraelu i tamo je strancu veliki problem kupiti hranu u samoposluzi, jer su sve deklaracije ispisane isljučivo na hebrejskom. Čak i svetski jezici se štite kad su ugroženi, pa tako Montreal ima posebne mere za očuvanje javne upotrebe francuskog, kao što Tel Aviv ima za hebrejski.

Često ćete čuti i stav da sa ćirilicom ne možemo u EU, ali se toj logici naši asimilacionisti sigurno nisu naučili u EU. Ona, naime, odlučno zastupa očuvanje jezičke raznolikosti. Od 24 zvanična jezika u Evropskom parlamentu do bilo koje novčanice evra, na kojoj je naziv valute ispisan na tri pisma: latinici, grčkom alfavitu i – ćirilici.

Ni u regionu, nema primera asimilacionizima, naprotiv. Novonastale nacije ljubomorno, i ne svaki put ubedljivo, zahtevaju svoj jezik koji do pre deset godina nije ni postojao.

Što se same Srbije tiče, mi posebnosti ostalih zajednica i kultura nikada ne posmatramo sa asimilacionog pristupa. Mi nikada ne zahtevamo od etničkih manjina u Srbiji da se asimiliju. To se govori samo Srbima! Stoga otvoreno pitam: Ko u državi Srbiji asimiluje Srbe? Stranci? Ako je tako, onda ne govorimo o asimilaciji, već o – okupaciji!

2. Srbi su oduvek pisali latinicom

Ovo je netačno, kao što je pogrešan i mit da se srpski jezik oduvek zvao srpskohrvatski. Latinicom se u Srbiji masovnije pisalo isključivo u periodima austrougarske i ustaške okupacije, a zatim od 1954. godine, dakle od Novosadskog dogovora o jeziku.

3. Ćirilica je prevaziđena

Protagoniste ovog mita bih podsetio da su u 9. veku, u vreme Ćirila i Metodija, Sloveni dobili nešto što drugi narodi neće dobiti stolećima: svete knjige na svom jeziku i na svom pismu. Vekovima posle toga, goreće na lomačama širom Evrope oni koji će probati da izbore tu privilegiju i za sebe. Na vizionarstvo Ćirila i Metodija nadovezao se i Vuk Karadžić, dodatno osnažujući Srbe da pišu kao što govore. Do današnjeg dana nijedan drugi narod ne uči da piše sa takvom lakoćom, na pismu koje je u tolikoj meri lično njegovo.

gagarinPodsetio bih i da je ćirilica prvo pismo koje je uzletelo sa zemlje u svemir. Jedna od za mene najikoničnijih slika jeste slika Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru, sa velikim ćiriličnim natpisom SSSR preko čela.

I danas se najveći povratak ćirilice dešava sa razvojem informacionih tehnologija čemu je, u odsustvu srpske jezičke politike za očuvanje svog pisma, možda najviše doprineo upravo Gugl, odlučivši da sve sadržaje na srpskom jeziku prikazuje na ćirilici.

4. Sa ćirilicom ne možemo u svet

Mnogo je verovatnija potpuno suprotna teza, da samo sa ćirilicom možemo u svet. Prepisivači nigde nisu dobrodošli. Strance ne zanima da gledaju svoju repliku iz Srbije. U inostranstvu su najbolje prošli umetnici koji su najviše koristili lokalnu kulturu u svom stvaralaštvu, poput Kusturice ili Bregovića. Naši sportisti nam donose medalje samo ako ponosno igraju za nacionalni tim. Iz iskustva znam da kada odlazite napolje na doktorske studije, prednost imaju srpske teme, iz kojih oni mogu da saznaju nešto novo. Ja sam u Francuskoj izučavao guslarske pesme zato što mi je mentor to predložio.

5. Ćirilica nije isplativa

Tako glasi „krunski dokaz“ naših asimilacionista. Kažu, sadržaje treba štampati na latinici, tako će imati prođu i na tržištima bivših jugoslovenskih republika. Dakle, glavni motiv za izdaju ćirilice je, kao uostalom i za svaku izdaju, novac.

A ja ih podsećam da jedini način da se od kulturne baštine zaradi na međunarodnom tržištu jeste da ona postane međunarodno značajna. A to je moguće samo afirmacijom, nikako asimilacijom. Niko nije postao bogatiji tako što je svoje vrednosti bacao na smeće, već tako što ih je domaćinski čuvao i razvijao. Tek kada prepoznamo i zavolimo ono što imamo, možemo očekivati da to urade i drugi. Zarada srpskih izdavača neće dostići maksimum kad svi u Srbiji zaborave ćirilicu, već kada je svi u regionu nauče. I to ne samo zarada od izdavaštva, već i od umetnosti, kreativnih industrija, visokog obrazovanja, turizma i srpskih trgovačkih marki. Tako se gradi brend Srbija. Treba napomenuti i da svaka srpska knjiga odštampana na latinici po međunarodnim standardima spada u hrvatsku baštinu. Kratkovidi srpski izdavači bogate samo hrvatsko nasleđe, dok Srbiju osiromašuju.

6. Ćirilica vređa

„A šta je sa onima koji ne pišu ćirilicom?”. Jako opasan mit koji kaže da ako pišemo ćirilicom na neki način obespravljujemo one koji njome ne pišu. Takvo mišljenje je, po meni, skandalozno. Biti svoj znači upravo to – biti svoj – a ne obespravljivati druge. Zamislite da obrnemo uloge i da kažemo da je čuvanje identiteta nekih manjina u Srbiji uvreda. Ili da se Srbi u regionu i rasejanju pobune što države u kojima žive pišu svojim pismom? To bi, zaista, bio skandal. Isto tako nije nikakva represija ni uvreda zahtevati da se u Srbiji poštuje srpska kultura i identitet. Naprotiv, terati Srbina da se pravda što piše ćirilicom je rasizam.

7. Ćirilica ugrožava

Ovaj mit se zasniva na prethodnom i predstavlja najekstremniji primer izvrtanja istine. Ako je nešto ugroženo u Srbiji, ugrožena je ćirilica od latinice. To se može izmeriti uvidom u javne natpise, medije i izdavaštvo, u kojima je ćirilica često svedena na ispod deset odsto, uz dominaciju latinice od preko devedeset odsto zastupljenosti. Ako se ubaci i vremenska osa, uviđa se da je hiljadugodišnje trajanje ćirilice prekinuto 1954. godine Novosadskim dogovorom, kojim je započeo vrtoglavi pad njenog prisustva. U regionu je ćirilica devedesetih pretrpela hrvatski knjigocid, a i u 21. veku se progoni u Hrvatskoj, na Kosovu ali i u Srpskoj Atini, Novom Sadu. Kada smo mi, u skladu sa Statutom Kulturnog centra Novog Sada i Ustavom Srbije, vratili ćirilicu, nama je razjarena javnost, verovatna mala, ali vrlo glasna grupa, rekla da je novi ćirilični logo – kukasti krst.

Zamislite samo koliko je grubo reći da je nečija kulturna baština kukasti krst, da je, dakle, nacizam! Naročito u gradu, u zemlji i u narodu koji je toliko stradao od njega.

Ali ćirilicom, podsećam, nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, već njihove žrtve. To su ti grubi falsifikati kojima smo svi svedoci.

8. Mit o dvoazbučnosti

To je, zapravo, mit o ravnopravnosti, koji su komunisti smislili kao pokriće za postepenu ali potpunu zamenu ćirilice latinicom. Jugoslovenski ministar kulture je 1948. potvrdio američkom ambasadoru da na taj način rade na raskidu sa Rusijom: ”Pobrinućemo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe.“ Matematički, ravnopravnost je odnos 50:50 odsto. Jedan prema deset nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Srbiji. Jedan prema sto, hiljadu, ili milion, nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori. „Novosadskim dogovorom“ smo potpisali ravnopravnost ćirilice i latinice ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i svim delovima Jugoslavije gde se govorio novoproglašeni ”srpskohrvatski” jezik. Umesto toga, dobili smo desant latinice na Srbiju: sistematsko i jednosmerno širenje latinice na račun ćirilice, koje i danas traje.

Šta mi koji se ne slažemo sa stavovima asimilacionista danas možemo da uradimo?

Za početak, možemo neprestano da podsećamo, da asimilacionizam predstavlja logiku tiranije, okupacije, dominacije i kulturnog darvinizma prema kojem manje kulture treba da nestanu jer su velike dokazano uspešnije. A da naš, afirmacioni stav predstavlja logiku slobode, prava i odgovornosti prema sopstvenoj kulturi. Možemo da podsećamo sebe i druge da ćirilica nije samo naše nacionalno blago, već i blago čitavog čovečanstva. Možemo da preuzmemo odgovornost i spasemo ćirilicu. Pre gotovo vek i po, Jovan Jovanović Zmaj nas je upozorio i to ne bismo smeli nikad da zaboravimo:

„Pojedini ljudi ponos duha suze,
pa do neke sreće mogu da dopuze.
……………………………
Al` narod ni jedan do najveće sreće,
dopuzio dosad nije, pa ni odsad neće!“ 

 

ZAŠTO SE ĆUTALO?

Ivan Klajn čak predviđa da će ova tranziciona dvoazbučnost jednog dana preći u latiničnu jednoazbučnost i da je to jedini mogući i normalan razvoj događaja, zato što je latinica, veli, univerzalna i zato što smo se na nju navikli. Pa onda dodaje da jedini način da to sprečimo jeste da latinicu izbacimo iz osnovnoškolske nastave, a to je, citiram, „nespojivo sa građanskim slobodama“.

Uopšte ne vidim zašto bi nastava na ćirilici u zemlji Srbiji ugrožavala bilo čije građanske slobode. Ako Klajn misli da ugrožava, postavljam pitanje:

Zašto, kad je već u „Novosadskom dogovoru“ bilo potpisano da Srbi i Hrvati podjednako nauče ćirilicu i latinicu, i da se to ima ostvariti pre svega preko školske nastave niko, pa ni gospodin Klajn, nikada nije pokrenuo pitanje osnovnoškolske nastave ćirilice u Hrvatskoj?

BIOGRAFIJA:

Andrej Fajgelj je rođen 1978. godine u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao francuski jezik i književnost. Magistarske i doktorske studije završio je na Univerzitetu Monpelije III u Francuskoj. Doktorsku tezu „Uporedna frazeologija i ideologija u epici: Homer, francusko viteško pesništvo, gusle” odbranio sa najvišim pohvalama. Trenutno je direktor Kulturnog centra Novog Sada i docent na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Predsednik je Organizacionog odbora za prijavu Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. Govori francuski, engleski, grčki, italijanski i španski, vlada latinskim, starogrčkim, ruskim i nemačkim, služi se albanskim, hebrejskim i drugim jezicima.

Tekst: Andrej Fajgelj, „Osam zabluda o ćirilici”, Magazin Dani, 27. januar 2015, broj 4, str. 20-24.

Snimak: Andrej Fajgelj, Okrugli sto „60 godina nakon Novosadskog dogovora: Srpska jezička politika danas“, Kulturni centar Novog Sada, 10. decembar 2014.

Fajgelj Koje je ovo slovo-2

Povezani članci

Peščanik ne brani nauku već napada Stefanovića U navodnoj brizi za nauku, Peščanik je danas objavio kritiku doktorata Nebojše Stefanovića. Podsećam da je prethodno cenzurisao odgovor stru...
Avant-propos de ma thèse de doctorat Avant-propos de ma thèse doctorale « Phraséologie et idéologie comparées dans l’art de l’épopée : Homère, chansons de geste, gouslé », soute...
Ako može FejSBuk može i SrBSki Na Fejsbuku se opet pokrenulo pitanje srpski ili srbski. Kao doktor filologije, imam idealan argument za tu raspravu....
Povodom vraćanja Titovog spomenika u Užice: oproštajno pismo ubijenog sveštenika... Drugi svojoj deci ostavljaju u nasleđe novac i palate, a ja, naprotiv, ostavljam im moje ime i junačku smrt koja je veći kapital nego novac i ...
Za sve koji vole jezike: Konferencija poliglota u Novom Sadu Kulturni centar Novog Sada će od 10. do 12. oktobra 2014. biti domaćin Druge međunarodne konferencije poliglota....

12 komentara

  1. Jedna ispravka. Stranci ne čitaju srpske tekstove lakše na latinici, nego na ćirilici. Bliže izgovoru čitaju ćirilicu, nego latinicu. Evo, primer na mom prezimenu.
    Englezi, i većina ljudi sveta – jer većina govoril engleski, pročitaće moje prezime na latinici – Džerkevik. I ne liči na Jarčević. A na ćirilici će ga pročitati bliže – jer će ih zbuniti „č“ i „će“ pa će ih izgovarati približno tačno – Džercevic.

    Reply
  2. Nažalost, Vaši stavovi su veoma isključivi – kao da postoje samo dva potpuno suprotstavljena stanovišta, crno i belo, koja ste otprilike tako i nazvali, da ne bude sumnje ko su tu „dobri“, a ko „loši momci“. Šteta, jer pokrećete neke zanimljive teme.

    Iako sam sasvim siguran da biste me, makar na osnovu pisma kojim pišem ovaj komentar, momentalno proglasili za asimilacionistu, ja se zapravo slažem sa Vama da je sedam od osam argumenata „protiv ćirilice“ potpuno besmisleno. Međutim, oni su toliko besmisleni da ih ja od onih koji su za „asimilaciju“ zapravo nikada i ne čujem. Neke od njih sam pročitao ovde prvi put i mogu da kažem da me neobično podsećaju na ono kada me nazivaju Hrvatom zato što pišem latinicom (a to je, valjda, uvreda).

    Ključno pitanje je Vaš osmi „mit“, i prilično ste olako prešli preko šezdeset godina istorije jednog jezika. Kažete da je dvoazbučnost mit – ali, ako otvorite bukvare, eto dve azbuke, odnosno azbuka i abeceda. Ako pogledate kroz prozor Vašeg stana ili kancelarije, svakako ćete primetiti natpise na oba pisma. Uostalom, ovi komentari su i na ćirilici i na latinici. Ne bih da ulazim u debatu oko toga kada je počela da se koristi latinica u srpskom jeziku, i kada je to postalo masovno, kao ni oko definicije toga šta znači „masovno“. To, zapravo, nije suviše bitno. Ono što jeste bitno je da li danas srpski jezik, moderni jezik koji koristimo i kojim se svakodnevno služimo, aktivno koristi oba pisma – i odgovor je nedvosmisleno da. Nekada jezička pravila nisu usklađena sa onim što je govorni jezik, kod nas to nije slučaj jer pravopis svakako poznaje srpsku latinicu, ali nema govora o tome da se srpski jezik ne piše ili ne može pisati latinicom, da je u tom slučaju to hrvatski, i sl.

    Ako je najznačajniji argument „zašto onda Hrvati ne koriste ćirilicu kada je već takav dogovor“, ja mogu samo da kažem da ste potpuno promašili metu – to samo govori o njima, otvorenosti njihove kulture i njihovim nedostacima u obrazovanju, ako tako smem da nazovem odricanje od jednog pisma. To što nismo odlučili da budemo isključivi, zatucani, zatvoreni i netolerantni kao drugi je dobro, nikako loše. Takođe, to je naš interes i takva odluka je vredna poštovanja.

    Ne znam uviđate li ono stanovište koje Vam nedostaje u uvodu. Možda je lako prevideti ga, jer praktično ceo komentar „posvećujem“ odbrani jednog od dva pisma srpskog jezika od isključivosti i – eliminacije. To nikako ne znači da je ono drugo pismo manje ili više važno, a nikako da – kao što sugerišete – pozitivan stav o jednom automatski znači i negativan stav o drugom pismu. Smatram da je izbor pisma lična stvar svakog pojedinca u svakoj prilici. Međutim, dodao bih još nešto – onaj ko ne zna oba pisma savršeno, a maternji jezik mu je srpski, može se slobodno smatrati nepismenim. Zato je neophodno da čuvamo ovu neobičnu karakteristiku našeg jezika, digrafiju, je ako se vratimo na Vaše „mitove“, to je jedino univerzalno, praktično i isplativo. Od najmlađih dana savršeno razumemo pisma kojima se piše od Vladivostoka do Aljaske, ceo krug, i ko to još ima? Ne mogu da shvatim zašto bi odricanje od takvog bogatsva bio racionalan potez, to je nešto vredno što imamo (najmanje) šezdeset godina, i makar bilo uvedeno iz nekih loših pobuda (a to zaista ne možemo doznati prostim nagađanjem, bez ozbiljnog istraživanja), efekti digrafije su veoma, veoma pozitivni.

    Reply
    • „Razumemo pisma“? Kako se to jedno pismo „razume“? I šta možete da radite s tim razumevanjem? Eto, Srbi već 60 godina „razumeju“ latinicu – da li Srbi u poređenju s drugima koji nemaju digrafiju u jeziku išta bolje razumeju ili govore strane jezike?
      Čemu onda služi to razumevanje „pisama“? Svako pismo evropskih jezika može prosečan čovek da nauči dobro za nekoliko sati, ali to nema nikakve veze sa znanjem odgovarajućeg jezika.
      A šta loše imamo s digrafijom? Potisnutu ćirilicu već 60 godina, polupismenost na dva pisma, većinu građana lišenu osnovnog/univerzalnog prava na jezik i kulturu. Veći deo svog života NISAM imao (pravo na) lična dokumenta (LK, pasoš, vozačka, saobraćajna, izvodi iz matičnih knjiga) na srpskom jeziku/ćirilici – da li je to ta čuvena prednost digrafije. Latiničarima je ona dobra samo dok je na štetu ćirilice i prava Srba na svoj jezik i kulturu.
      LjVJ

      Reply
  3. Ne znam ko je „Miloš“. Ali nije ni važno ko je, jer je važno uglavnom ono što ovde kaže. A on, oponirajući Fajgelju, kaže i ovo:

    „Ne bih da ulazim u debatu oko toga kada je počela da se koristi latinica u srpskom jeziku, i kada je to postalo masovno, kao ni oko definicije toga šta znači „masovno“. To, zapravo, nije suviše bitno. Ono što jeste bitno je da li danas srpski jezik, moderni jezik koji koristimo i kojim se svakodnevno služimo, aktivno koristi oba pisma – i odgovor je nedvosmisleno da. Nekada jezička pravila nisu usklađena sa onim što je govorni jezik, kod nas to nije slučaj jer pravopis svakako poznaje srpsku latinicu, ali nema govora o tome da se srpski jezik ne piše ili ne može pisati latinicom, da je u tom slučaju to hrvatski, i sl.“

    E, to što Vas ne zanima, poštovani Miloše, glavni je Vaš problem. Dvoazbučnost koju vi vidite čim, kako kažete, pogledate kroz prozor“, Vi ne znate ni zašto je ta dvoazbučnost samo kod Srba.
    Fajgelj je spomenuo „osam zabluda“ u vezi s dvoazbučjem samo u Srba. Kada kažem samo u Srba, mislim, naravno, na akruelni književni jezik i njegovo pisanje, a više pisama vezuje se za mnogee narode, ali i dijahroniji, a ne, kao u Srba, u sinhroniji.
    Da ne dužim priču ovde, Miloš ne shvata, ne zna i direktno kaže da ga ne zanima kada se to dogodilo samo u ЅSrba i zašto. A kada ga to n zanima, on nije merodavan d ocenjuje one koje ta pitanja s pravom zanimaju. da bi se znalo zašto postoji nešto što kod drugih ne postoji (dvoazbučje), mora da ga zanima zašto se to, kada, kako i s kakvim namerama dogodilo.
    Kod Srba se to dogodilo zato što je i ranije postojala težćnja z poklatiniečnje Srba i to je proces koji trajenhiljadu godina, a ogledao se u čestim zabranama ćirilice i nametanja latinice, zatim u paljenjima srpsjkibh ćiriličkigh knjiga (videti knjigu Ante Lešaje „Knjigocid 90-ih godina u hrvatsoj“, Zagreb, 2011; videti knjigu „Cirilicocid“, Ćirilica, Novi Sad, 2014), čekićanje ćirilice u Hrvatskoj (Vujovar, 20123) i sličnog.
    Onoga koga to ne zanima (a Miloša baš to ne zanima), taj ne može da shvati, razume s, zašto jedini Srbi u 21. veku inmaju dvoazbučje i zašto jedini oni zamenjuju svoje špisnmo tuđim posle hiljadu goduina pisanja ćirilicom.
    Dvoazbvučje nije među Srbe tiglo slučajno, spontano, kako kažće I. Klajn, nego je to smišljeno posebno za Srbe i to je priaktično sprovođeno i veoma uspešno s komunjarskom vlašću uz zloupotrebu srpskih lingvista serbokroatista koji se ni sdan-danas bnisu odrekli zavnično Novosdadskog dogovora (1954) u koje vreme je i smišljeno „postepeno zamenjivanje srpsjke ćčiri,lice hrcv atsom latinicom“. A smišljeno je saio zato što je NDH prestala bila da postoji i u kojoj je ćirilica vila zabranjena i nametnuta hrvatska latibnica Srbima, a u tzv. miru poskle 1954. nije bilo zgodno politički nastaviti važenje Zakionske odredbe o zabrani ćirilice, pa je baš u vreme Novosadskog dogovora smišljeno planirano to zabranjivanje ćirilice preko „postepene zamene“ pisma ćiriluice hrvatskom latinicom.
    Milpš uigra na poznatu mantru da je „korisno znati oba pisma“. Naravno da je korisno znati, ali ako znate jezimk, stotibn e pisama, ali samo je Srbima nametnuto smišljeno alternatrivno pismo ćirilici u hrvatskoj latibnici da bi se konačno dovršilo latiničenje Srba koje je zapolčelo pre hiljadu godina (proučiti Srbe katolike i njihovo pismo i špta je s njima bi,o psle latiničenja).
    P. S. Neka mi čitaoci oproste što neću stići da lovim previđen višak ili zamenu slova. Suština nmog odgovora će biti shcvaćena od onih koji to pitanje znaju ili žele da znaju. Milopš je sam rekao da ne želi to bitno da zna, pa od njega i ne očekujem da ga istina iz ovog mog reagovanja zanima. Njega, sam kaže ovde, te ključne stvari, činjenice o dvoazbučju i zabludama u vezi sa zatiranjem srpske azbvuke ne zani9maju. Nas koje to zanima, to znamo, a oni koji ne znaju imaju odakle da nauče. Dovoljno im je sda pročitajku ovde dve spomenute knjige, a ima ih još dosta koje o tonm pitanju govore tačno, realno, činjenično.

    Reply
  4. Svaka čast. Treba napomenuti da jednu naciju tj jedan etnicitet, jedan narod,čine JEZIK, PISMO, TRADICIJA, KULTURA i RELIGIJA. Nama za jezik eu kaže da je izmenjen hrvatski, pismo nam izumire, tradiciju i kulturu niko više ne čuva ,a i religija nam je korumpirana.Ako se ovako nastavi, srbi kao narod nestaju za 50 godina

    Reply
  5. Andrej Fajgelj preporučujem da se seti sledećeh reči: Prokleti bili izrodi srBski svih vremena! ()Sveti Vladika Nikolaj Srbski).

    Reply
  6. Gospodin Zbiljić, koga ja takođe ne poznajem niti mu prepoznajem ime, se svojski potrudio da u svom tekstu naglasi kako mene nešto „ne zanima“. Ja molim gospodina Zbiljića da ne govori u moje ime, jer kao što je i sam rekao, on ne zna ko sam ja.

    Naime, ja sam napisao „da to nije suviše bitno“ i da to o čemu on govori ne bi trebalo da bude predmet rasprave, a ne da me ne zanima. Na kraju komentara stoji i zapažanje da bez obzira na pobude zbog kojih je do digrafije u srpskom jeziku došlo, da su njeni efekti veoma pozitivni. Prema tome, nije isključeno da je sve tačno što je gospodin Zbiljić napisao (mada mi navedeni izvori, posebno noviji, ne deluju suviše ubedljivo na prvi pogled), ali ja to zaista ne znam i ne mogu da tvrdim ni jedno ni drugo, jer niti je lingvistika moja profesija niti sam istraživao ozbiljnu naučnu literaturu o ovom pitanju – ali, ponoviću, za ovu diskusiju to zaista nije suviše bitno.

    Prema tome, uzroci nastanka digrafije su svakako veoma interesantno polje za istraživanje i drago mi je da postoji takva istraživačka strast u našem društvu, mada mislim da ne bi bilo loše i da se malo naučimo istraživačkoj objektivnosti; ipak, uveren sam da to pitanje treba posmatrati odvojeno od pitanja efekata koje korišćenje dva pisma ima danas, skoro čitav vek (ili više) nakon događaja koji su na to presudno uticali. Ako moram biti tužno direktan, čak i da je motiv da se Srbima onemogući korišćenje ćirilice u Hrvatskoj kako bi na taj način bili asimilovani, bojim se da ste zaboravili da Srba u Hrvatskoj od 1995. više nema u toj meri da je pitanje pisma uopšte relevantno. A lupanje tabli u Vukovaru je samo refleksija jednog fašističkog stava i kućnog vaspitanja, baš kao i škrabanje latiničnih toponima u Srbiji.

    Reply
  7. Na žalost, ceo tekst dosta gubi na uverljivosti i značaju samom činjenicom da g. Fajgelj ovaj blog ima u dve verzije – ćiriličnoj i latiničnoj.

    Reply

Ostavi komentar.