Осам заблуда о ћирилици

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувек писали латиницом

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

gagarinПодсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

5. Ћирилица није исплатива

Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе.
……………………………
Ал` народ ни један до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“ 

 

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

БИОГРАФИЈА:

Андреј Фајгељ је рођен 1978. године у Новом Саду, где је на Филозофском факултету дипломирао француски језик и књижевност. Магистарске и докторске студије завршио је на Универзитету Монпелије III у Француској. Докторску тезу „Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле” одбранио са највишим похвалама. Тренутно је директор Културног центра Новог Сада и доцент на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Председник је Организационог одбора за пријаву Новог Сада за Европску престоницу културе 2021. Говори француски, енглески, грчки, италијански и шпански, влада латинским, старогрчким, руским и немачким, служи се албанским, хебрејским и другим језицима.

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

Снимак: Андреј Фајгељ, Округли сто „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“, Културни центар Новог Сада, 10. децембар 2014.

Fajgelj Koje je ovo slovo-2

Повезани чланци

Мој продужени викенд: пет дана десет резултата Кад сам за Божић ложио бадњак и рекао ”колико варница толико послова” нисам имао баш ово у виду....
New Realities, New Words – Polyglote Conference 2014 Talk about word formation in the information revolution at the Polyglot Conference 2014, inspired by the experience of the Serbian neologism...
Предговор мог доктората Предговор моје докторске дисертације: ”Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле” је први део ко...
Етничко чишћење српске културе Власт је сменила своје људе да би поставила кадрове опозиције - где је још могуће прочитати овакву вест?...
Двоазбучност: зашто је Хрвати неће а Срби хоће? (одговор ће вас изненадити) Хрватски ногометни савез био је изричит: двоазбучни постер је ”неприхватљив Хрватима”. Америчкој медијској кући ЕСПН остало је само да ценз...

12 коментара

  1. Једна исправка. Странци не читају српске текстове лакше на латиници, него на ћирилици. Ближе изговору читају ћирилицу, него латиницу. Ево, пример на мом презимену.
    Енглези, и већина људи света – јер већина говорил енглески, прочитаће моје презиме на латиници – Џеркевик. И не личи на Јарчевић. А на ћирилици ће га прочитати ближе – јер ће их збунити „ч“ и „ће“ па ће их изговарати приближно тачно – Џерцевиц.

    Reply
  2. Nažalost, Vaši stavovi su veoma isključivi – kao da postoje samo dva potpuno suprotstavljena stanovišta, crno i belo, koja ste otprilike tako i nazvali, da ne bude sumnje ko su tu „dobri“, a ko „loši momci“. Šteta, jer pokrećete neke zanimljive teme.

    Iako sam sasvim siguran da biste me, makar na osnovu pisma kojim pišem ovaj komentar, momentalno proglasili za asimilacionistu, ja se zapravo slažem sa Vama da je sedam od osam argumenata „protiv ćirilice“ potpuno besmisleno. Međutim, oni su toliko besmisleni da ih ja od onih koji su za „asimilaciju“ zapravo nikada i ne čujem. Neke od njih sam pročitao ovde prvi put i mogu da kažem da me neobično podsećaju na ono kada me nazivaju Hrvatom zato što pišem latinicom (a to je, valjda, uvreda).

    Ključno pitanje je Vaš osmi „mit“, i prilično ste olako prešli preko šezdeset godina istorije jednog jezika. Kažete da je dvoazbučnost mit – ali, ako otvorite bukvare, eto dve azbuke, odnosno azbuka i abeceda. Ako pogledate kroz prozor Vašeg stana ili kancelarije, svakako ćete primetiti natpise na oba pisma. Uostalom, ovi komentari su i na ćirilici i na latinici. Ne bih da ulazim u debatu oko toga kada je počela da se koristi latinica u srpskom jeziku, i kada je to postalo masovno, kao ni oko definicije toga šta znači „masovno“. To, zapravo, nije suviše bitno. Ono što jeste bitno je da li danas srpski jezik, moderni jezik koji koristimo i kojim se svakodnevno služimo, aktivno koristi oba pisma – i odgovor je nedvosmisleno da. Nekada jezička pravila nisu usklađena sa onim što je govorni jezik, kod nas to nije slučaj jer pravopis svakako poznaje srpsku latinicu, ali nema govora o tome da se srpski jezik ne piše ili ne može pisati latinicom, da je u tom slučaju to hrvatski, i sl.

    Ako je najznačajniji argument „zašto onda Hrvati ne koriste ćirilicu kada je već takav dogovor“, ja mogu samo da kažem da ste potpuno promašili metu – to samo govori o njima, otvorenosti njihove kulture i njihovim nedostacima u obrazovanju, ako tako smem da nazovem odricanje od jednog pisma. To što nismo odlučili da budemo isključivi, zatucani, zatvoreni i netolerantni kao drugi je dobro, nikako loše. Takođe, to je naš interes i takva odluka je vredna poštovanja.

    Ne znam uviđate li ono stanovište koje Vam nedostaje u uvodu. Možda je lako prevideti ga, jer praktično ceo komentar „posvećujem“ odbrani jednog od dva pisma srpskog jezika od isključivosti i – eliminacije. To nikako ne znači da je ono drugo pismo manje ili više važno, a nikako da – kao što sugerišete – pozitivan stav o jednom automatski znači i negativan stav o drugom pismu. Smatram da je izbor pisma lična stvar svakog pojedinca u svakoj prilici. Međutim, dodao bih još nešto – onaj ko ne zna oba pisma savršeno, a maternji jezik mu je srpski, može se slobodno smatrati nepismenim. Zato je neophodno da čuvamo ovu neobičnu karakteristiku našeg jezika, digrafiju, je ako se vratimo na Vaše „mitove“, to je jedino univerzalno, praktično i isplativo. Od najmlađih dana savršeno razumemo pisma kojima se piše od Vladivostoka do Aljaske, ceo krug, i ko to još ima? Ne mogu da shvatim zašto bi odricanje od takvog bogatsva bio racionalan potez, to je nešto vredno što imamo (najmanje) šezdeset godina, i makar bilo uvedeno iz nekih loših pobuda (a to zaista ne možemo doznati prostim nagađanjem, bez ozbiljnog istraživanja), efekti digrafije su veoma, veoma pozitivni.

    Reply
    • „Разумемо писма“? Како се то једно писмо „разуме“? И шта можете да радите с тим разумевањем? Ето, Срби већ 60 година „разумеју“ латиницу – да ли Срби у поређењу с другима који немају диграфију у језику ишта боље разумеју или говоре стране језике?
      Чему онда служи то разумевање „писама“? Свако писмо европских језика може просечан човек да научи добро за неколико сати, али то нема никакве везе са знањем одговарајућег језика.
      А шта лоше имамо с диграфијом? Потиснуту ћирилицу већ 60 година, полуписменост на два писма, већину грађана лишену основног/универзалног права на језик и културу. Већи део свог живота НИСАМ имао (право на) лична документа (ЛК, пасош, возачка, саобраћајна, изводи из матичних књига) на српском језику/ћирилици – да ли је то та чувена предност диграфије. Латиничарима је она добра само док је на штету ћирилице и права Срба на свој језик и културу.
      ЉВЈ

      Reply
  3. Не знам ко је „Милош“. Али није ни важно ко је, јер је важно углавном оно што овде каже. А он, опонирајући Фајгељу, каже и ово:

    „Ne bih da ulazim u debatu oko toga kada je počela da se koristi latinica u srpskom jeziku, i kada je to postalo masovno, kao ni oko definicije toga šta znači „masovno“. To, zapravo, nije suviše bitno. Ono što jeste bitno je da li danas srpski jezik, moderni jezik koji koristimo i kojim se svakodnevno služimo, aktivno koristi oba pisma – i odgovor je nedvosmisleno da. Nekada jezička pravila nisu usklađena sa onim što je govorni jezik, kod nas to nije slučaj jer pravopis svakako poznaje srpsku latinicu, ali nema govora o tome da se srpski jezik ne piše ili ne može pisati latinicom, da je u tom slučaju to hrvatski, i sl.“

    Е, то што Вас не занима, поштовани Милоше, главни је Ваш проблем. Двоазбучност коју ви видите чим, како кажете, погледате кроз прозор“, Ви не знате ни зашто је та двоазбучност само код Срба.
    Фајгељ је споменуо „осам заблуда“ у вези с двоазбучјем само у Срба. Када кажем само у Срба, мислим, наравно, на акруелни књижевни језик и његово писање, а више писама везује се за многее народе, али и дијахронији, а не, као у Срба, у синхронији.
    Да не дужим причу овде, Милош не схвата, не зна и директно каже да га не занима када се то догодило само у ЅСрба и зашто. А када га то н занима, он није меродаван д оцењује оне које та питања с правом занимају. да би се знало зашто постоји нешто што код других не постоји (двоазбучје), мора да га занима зашто се то, када, како и с каквим намерама догодило.
    Код Срба се то догодило зато што је и раније постојала тежћња з поклатиниечње Срба и то је процес који трајенхиљаду година, а огледао се у честим забранама ћирилице и наметања латинице, затим у паљењима српсјкибх ћириличкигх књига (видети књигу Анте Лешаје „Књигоцид 90-их година у хрватсој“, Загреб, 2011; видети књигу „Цирилицоцид“, Ћирилица, Нови Сад, 2014), чекићање ћирилице у Хрватској (Вујовар, 20123) и сличног.
    Онога кога то не занима (а Милоша баш то не занима), тај не може да схвати, разуме с, зашто једини Срби у 21. веку инмају двоазбучје и зашто једини они замењују своје шписнмо туђим после хиљаду годуина писања ћирилицом.
    Двоазбвучје није међу Србе тигло случајно, спонтано, како кажће И. Клајн, него је то смишљено посебно за Србе и то је приактично спровођено и веома успешно с комуњарском влашћу уз злоупотребу српских лингвиста сербокроатиста који се ни сдан-данас бнису одрекли завнично Новосдадског договора (1954) у које време је и смишљено „постепено замењивање српсјке ћчири,лице хрцв атсом латиницом“. А смишљено је саио зато што је НДХ престала била да постоји и у којој је ћирилица вила забрањена и наметнута хрватска латибница Србима, а у тзв. миру поскле 1954. није било згодно политички наставити важење Закионске одредбе о забрани ћирилице, па је баш у време Новосадског договора смишљено планирано то забрањивање ћирилице преко „постепене замене“ писма ћирилуице хрватском латиницом.
    Милпш уигра на познату мантру да је „корисно знати оба писма“. Наравно да је корисно знати, али ако знате језимк, стотибн е писама, али само је Србима наметнуто смишљено алтернатривно писмо ћирилици у хрватској латибници да би се коначно довршило латиничење Срба које је заполчело пре хиљаду година (проучити Србе католике и њихово писмо и шпта је с њима би,о псле латиничења).
    П. С. Нека ми читаоци опросте што нећу стићи да ловим превиђен вишак или замену слова. Суштина нмог одговора ће бити схцваћена од оних који то питање знају или желе да знају. Милопш је сам рекао да не жели то битно да зна, па од њега и не очекујем да га истина из овог мог реаговања занима. Њега, сам каже овде, те кључне ствари, чињенице о двоазбучју и заблудама у вези са затирањем српске азбвуке не зани9мају. Нас које то занима, то знамо, а они који не знају имају одакле да науче. Довољно им је сда прочитајку овде две споменуте књиге, а има их још доста које о тонм питању говоре тачно, реално, чињенично.

    Reply
  4. Свака част. Треба напоменути да једну нацију тј један етницитет, један народ,чине ЈЕЗИК, ПИСМО, ТРАДИЦИЈА, КУЛТУРА и РЕЛИГИЈА. Нама за језик еу каже да је измењен хрватски, писмо нам изумире, традицију и културу нико више не чува ,а и религија нам је корумпирана.Ако се овако настави, срби као народ нестају за 50 година

    Reply
  5. Андреј Фајгељ препоручујем да се сети следећех речи: Проклети били изроди срБски свих времена! ()Свети Владика Николај Србски).

    Reply
  6. Gospodin Zbiljić, koga ja takođe ne poznajem niti mu prepoznajem ime, se svojski potrudio da u svom tekstu naglasi kako mene nešto „ne zanima“. Ja molim gospodina Zbiljića da ne govori u moje ime, jer kao što je i sam rekao, on ne zna ko sam ja.

    Naime, ja sam napisao „da to nije suviše bitno“ i da to o čemu on govori ne bi trebalo da bude predmet rasprave, a ne da me ne zanima. Na kraju komentara stoji i zapažanje da bez obzira na pobude zbog kojih je do digrafije u srpskom jeziku došlo, da su njeni efekti veoma pozitivni. Prema tome, nije isključeno da je sve tačno što je gospodin Zbiljić napisao (mada mi navedeni izvori, posebno noviji, ne deluju suviše ubedljivo na prvi pogled), ali ja to zaista ne znam i ne mogu da tvrdim ni jedno ni drugo, jer niti je lingvistika moja profesija niti sam istraživao ozbiljnu naučnu literaturu o ovom pitanju – ali, ponoviću, za ovu diskusiju to zaista nije suviše bitno.

    Prema tome, uzroci nastanka digrafije su svakako veoma interesantno polje za istraživanje i drago mi je da postoji takva istraživačka strast u našem društvu, mada mislim da ne bi bilo loše i da se malo naučimo istraživačkoj objektivnosti; ipak, uveren sam da to pitanje treba posmatrati odvojeno od pitanja efekata koje korišćenje dva pisma ima danas, skoro čitav vek (ili više) nakon događaja koji su na to presudno uticali. Ako moram biti tužno direktan, čak i da je motiv da se Srbima onemogući korišćenje ćirilice u Hrvatskoj kako bi na taj način bili asimilovani, bojim se da ste zaboravili da Srba u Hrvatskoj od 1995. više nema u toj meri da je pitanje pisma uopšte relevantno. A lupanje tabli u Vukovaru je samo refleksija jednog fašističkog stava i kućnog vaspitanja, baš kao i škrabanje latiničnih toponima u Srbiji.

    Reply
  7. На жалост, цео текст доста губи на уверљивости и значају самом чињеницом да г. Фајгељ овај блог има у две верзије – ћириличној и латиничној.

    Reply

Остави коментар.