Andrej Fajgelj: Saga o šest decenija podvale (Pečat)

Koje su posledice davno potpisane Deklaracije kojom je – u SFRJ – dogovoreno da Srbi uče latinicu a Hrvati ćirilicu, zbog čega Hrvati odluke nisu (is)poštovali uopšte, dok ih Srbi poštuju i danas, te šta je sve odlučilo o sazivanju konferencije pod nazivom „60 godina nakon Novosadskog dogovora: Srpska jezička politika danas“, za „Pečat“ objašnjava jedan od organizatora ovog skupa.

Pre tačno šezdeset godina, 10. 12. 1954, potpisan je takozvani Novosadski dogovor „kojim je dogovoreno da Srbi uče latinicu a Hrvati ćirilicu. Hrvati ga, međutim, nisu ispoštovali, dok ga Srbi poštuju i danas“, stoji u delu zabeleške sa upravo održane konferencije u Kulturnom centru u Novom Sadu povodom ovog jubileja, pod nazivom „60 godina nakon Novosadskog dogovora: Srpska jezička politika danas“. Skupu su prisustvovali i svoje radove na ovu temu predstavili priznati stručnjaci iz oblasti jezika, a inicijativa za organizovanje konferencije potekla je od dr Andreja Fajgelja, direktora Kulturnog centra Novog Sada.

U žižu javnosti Andrej Fajgelj dospeo je pre godinu dana kada je umesto latiničnog logoa i latinične table Kulturnog centra postavio oznake na ćirilici. Mesecima su trajali napadi i reakcije pojedinaca, institucija i medija kojima je to duboko zasmetalo, a neki od njih su išli dotle da su ćirilični logo poredili sa kukastim krstom i okarakterisali ga kao − fašistički! Naš sagovornik otpočeo je svoju akademsku karijeru kao francuski doktor nauka. Docent je na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Filozofski fakultet u Novom Sadu završio je kao jedan od najboljih studenata. Magistarske i doktorske studije krunisao je uporednom studijom iz epike i književnosti na temu „Gusle“, uporedivši, kako kaže, Homera, francusko viteško pesništvo i – srpske gusle. Fajgelj je svoj rad odbranio sa najvišim pohvalama koje je do sada dobilo samo pet odsto doktoranada. Posle školovanja, nastavlja akademsku karijeru kao profesor, ali i kao aktivista, najpre u nevladinom sektoru, zatim u politici. Zamenik je predsednika stranke „Treća Srbija“ i direktor Kulturnog centra u Novom Sadu. U Novom Sadu i živi, sa suprugom i četvoro dece, dajući, kako kaže, svojim primerom odgovor na dva najveća problema u Srbiji − belu kugu i odliv mozgova.
„Supruga i ja smo, nakon završetka studija i doktorata u Francuskoj, mogli tamo i da ostanemo. U Francuskoj se rodilo naše prvo dete. Međutim, odabrali smo da se vratimo u Srbiju. Imamo četvoro dece i mislim da je to moja glavna poruka − da je moguće živeti i raditi u Srbiji i imati četvoro dece.“

Kako ste se u obilju tema za svoju doktorsku disertaciju opredelili baš za – gusle?
– Moj mentor, jedan od vodećih francuskih, pa i svetskih indoevropejaca, Pjer Sozo, tražio je da radim upravo na ovu temu, jer sam ih jedared, sasvim slučajno, pomenuo u razgovoru. Tu su se i spojile moja naučna karijera i moja ljubav za srpsku tradiciju, naročito za epiku, koju sam zavoleo još u najranijem detinjstvu, preko pesama o Marku Kraljeviću, narodne pesme i priče, a slušao sam ih kao dete. Oduševljenje narodnim pesmama je, kako sam rastao, takođe raslo i onda kada sam dobio priliku da naučim da sviram gusle i da pevam uz njih, kao student, ja sam tu priliku iskoristio zahvaljujući svešteniku Branku Ćurčinu, koji je organizovao Crkveni klub i u njemu školu gusala. Kad sam završio studije, nisam video ni za sebe niti za francusku javnost interes da doktorski rad pišem na neku od francuskih tema, već sam se opredelio za blago naše narodne tradicije. Ova situacija mi je pokazala i da stranci često otkriju više o nama nego što i sami znamo i ono čega nismo svesni, a to su, između ostalog, i vrednosti naše narodne tradicije. Pokazalo se da kad god ostvarimo u inostranstvu neki istinski uspeh, on je po pravilu zasnovan na našoj tradiciji i identitetu.To važi i za naše kulturne radnike, za naše naučnike. Primer je Ivo Andrić, koji nije pisao o nekom Karlovom mostu ili Mostu umetnosti u Parizu, nego je pisao o ćupriji na Drini. I taj moj skromni akademski izlet u Francusku još jednom je potvrdio da je naša tradicija ono najbolje što možemo da ponudimo.
Neki od vodećih intelektualaca, lidera vodećih političkih stranaka, proglasili su taj novi, ćirilični logo Kulturnog centra u Novom Sadu, koji sam odlučio da postavim pre godinu dana, za kukasti krst! Mesecima su trajali napadi pod optužbom da je ćirilica fašistička. Fašisti su počinili jedan od najvećih pokolja u ovom delu Evrope u okviru Holokausta. A najžešći napadi su se dešavali na sam dan obeležavanja Racije. Naravno, ideja da je neko pismo fašističko sama po sebi je necivilizacijska. Niko ne kaže da je latinica fašističko pismo. Ali, ako se već takva teza iznosi, ćirilicom nisu pisali ni Hitler, ni Horti, ni Pavelić, već njihove žrtve! Mene lično su ta hajka i optužbe na račun ćirilice šokirale, tim pre što su se dešavale paralelno u Novom Sadu, Vukovaru i ostatku Hrvatske, a to navodi na mogućnost da su bile koordinirane.

Kako ste se branili?
– Branio sam se insistiranjem da je ćirilica temeljna vrednost, da je ona naš identitet, a da to nije fašizam i da to što mi pišemo ćirilicom nije fašizam. Verujem da postoje ljudi koji to tako doživljavaju, ali ja se sa njima ne slažem. Na kraju je logika pobedila i mi smo sa velikim ponosom proslavili 1.150 godina Ćirila i Metodija, godišnjicu koja se obeležavala, između ostalog, i u Vatikanu, kao i u svim slovenskim zemljama, i u onim koje pišu i koje ne pišu ćirilicom. I dok su se vijorile velike zastave sa ćiriličnim slovima u glavnoj ulici u Novom Sadu, niko nije ni reč rekao protiv toga. Konačno, nakon te velike bitke i hajke, odatle je proistekla jedna velika pobeda i mislim da se tako nešto više nikad neće ponoviti jer bi ljudi koji bi sledeći put probali da ćirilicu porede sa fašizmom postali smešni. Ovim smo, verujem, napravili jedan važan korak napred.
Upravo ste načinili još jedan važan korak organizovanjem konferencije povodom godišnjice Novosadskog dogovora. Prošlo je šest decenija od tada. U starijim generacijama ima onih koji su ga već zaboravili, među mlađima pak ima mnogo onih koji za ovaj dogovor i ne znaju.

Ovo je prilika da podsetite – šta je označio ovaj dogovor i šta je proisteklo iz njega?
– Organizovali smo konferenciju na temu „60 godina od potpisivanja Novosadskog dogovora“, kojim je u Srbiju uvedena latinica. Kažu dvoazbučnost, ali to nije tačno. Nije uvedena dvoazbučnost, već samo latinica. Po tom dogovoru, trebalo je da Hrvati uče ćirilicu, a Srbi latinicu. Danas, šezdeset godina kasnije, ako želimo da učimo iz istorije, uočićemo da ćirilica u Srbiji odumire a da u Hrvatskoj uopšte i nije bila uvedena. Za sve to vreme, latinica u Srbiji cveta. Dakle, rezultati Novosadskog dogovora štetni su za srpski nacionalni interes, štetni za srpsku kulturu, ali ujedno i suprotni tekstu Dogovora. Možemo da govorimo o prevari a možemo i da se pitamo: ako dvoazbučnost nije bila cilj Novosadskog dogovora, šta je onda bio? Namera se vidi iz razgovora jednog američkog ambasadora i ministra kulture komunističke FNRJ iz 1948. godine, gde oni kažu da će uvesti dvoazbučnost a da će to realno imati za posledicu postepeno gašenje ćirilice. Ne zaboravimo da je tada među komunistima bilo dosta onih koji su bili antisrpski nastrojeni a neki su nasledili i veliku mržnju, poput pripadnika Brozove „Vražje divizije“, tako da su za ovakve ljude ćirilica i pravoslavlje predstavljali problem, pored velikosrpske hegemonije, kako su zvanično nazivali srbofobiju. Meni je zanimljivo što taj plan, koji je satanski genijalan, mnogo govori o našem mentalitetu, jer kad bi drugom nekom narodu uveli paralelni identitet, onda bi taj narod prvom prilikom težio da vrati svoj identitet. Zanimljivo je koliko su oni bili pronicljivi i kako su znali da će Srbi prihvatiti tuđe kao svoje, a svoje zaboraviti kao da je tuđe. To je neverovatno! Kad sam bio dete, u bivšoj Jugoslaviji je postojao jedan veoma popularan strip, „Alan Ford“. Glavni junak je bio antiheroj, antizlikovac, koji se zvao Superhik. On je kao neki anti-Robin Hud otimao od siromašnih i davao bogatima. Ta srpska jezička politika u proteklih šezdeset godina je „Superhik-politika“. Mi otimamo od ugrožene ćirilice da bismo razvijali i štitili dominantnu i preovlađujuću latinicu.

Uvođenje latinice, ali i mnogo toga što je razgrađivalo i urušavalo srpski identitet, pomalo je nalik kalemljenju. Kako to da se u našem narodu vrlo dobro „prima“ nešto što je tuđe i odraz je tuđeg identiteta, a pritom doprinosi urušavanju vlastitog identiteta, i to tako sistematski i na duge staze? Imali smo lozu, imali smo kalem a sada, posle šezdeset godina, imamo gorko vino koje pijemo!?
– Kalemljenje je prirodni proces, a ovo što se nama dešava nije prirodno ni dobro. Naše kalemljenje je dovelo do rata između krošnje i korena. Konkretno, govore nam da je latinica ugrožena, da ne treba da pišemo ćirilicom, da ne treba da je štitimo, jer ćemo tako izgubiti latinicu. Međutim, matematički indikatori, broj natpisa na ulicama, brojanje medija i sadržaja koje oni objavljuju na latinici umesto na ćirilici, govore sve. „Pečat“ je jedan od izuzetaka. Svi ovi pokazatelji upućuju na to da ćirilica spada čak ispod pet procenata prisutnosti. To pokazuje da se trend Novosadskog dogovora neprekidno nastavlja već šezdeset godina kao da nije došlo do raspada Jugoslavije i komunizma i kao da Hrvati nisu napustili Dogovor još one godine kada je i potpisan. Oni su u Deklaraciji o jeziku izjavili da su suvereni narod i da štite svoj jezik, i to usred komunizma, a zatim povukli potpise sa Dogovora, koji su proglasili nevažećim, da bi potom ukinuli ćirilicu u svojim školama, a i inače su je učili samo u trećem razredu i nikada je nisu koristili. A mi smo učili latinicu već u drugom razredu i od tada smo je stalno koristili. Onda su oni spaljivali ćirilične knjige. Čak i sada, kad se postavi desetak tabli, oni ni to ne mogu da otrpe već ih razbijaju čekićem. Mi se ponašamo suprotno tome, kao da se komunizam nije ni raspao, kao da nije ni došlo do pojave novih nacija i novih jezika u regionu, ponašamo se kao da ćirilica ne umire, kao da ćirilica nije naše pismo, kao da nemamo svoje pismo. Ponašamo se kao verno kuče poštujući Novosadski dogovor iz 1954.

Rezultati ovog dogovora, njegove posledice, veoma su štetni po Srbe. Na konferenciji je rečeno da je u pitanju nešto što možemo da nazovemo – prevarom. Kako je moguće da se ta konstatacija spominje tek danas, posle šest decenija?
– Rezultati ovog dogovora su veoma štetni za srpski nacionalni interes, za srpsku kulturu, tako da možemo da govorimo o velikoj prevari. Hrvati su ubrzo nakon Dogovora svoj jezik nazvali – hrvatski, a ne srpskohrvatski, kako smo ga mi uporno nazivali. Kad je došlo vreme dogovora o ulasku Hrvatske u EU i kad je EU pokušala da predvidi neki nadjezik zbog perspektive ulaska drugih država iz regiona, na primer Srbije i Crne Gore, BiH, Hrvati su demonstrativno napustili prostoriju u kojoj su se pregovori odvijali i gde im je sugerisano da se odreknu naziva – hrvatski jezik. Oni su, međutim, rekli – hrvatski i tačka − i na kraju su uspeli da ostvare svoj cilj. Njihov jezik se danas naziva hrvatski i EU ga je prihvatila. A mi Srbi kažemo – srpskohrvatski i tačka. Ne svi, ali predstavnici mnogih naših važnih institucija da. Tu, možda, treba dodati da su predstavnici srpskih ustanova zastupnici asimilacije srpske kulture i drugih kultura, a ne afirmacije srpske kulture. Sa tim njihovim uverenjem ja se duboko ne slažem, sa tim principijelnim stavom, i pitam ih otvoreno za šta primaju platu u ustanovama koje nose predznak – srpska, ako veruju da srpsku kulturu i srpski interes ne treba čuvati.

Neverovatna je činjenica da skupu nisu prisustvovali predstavnici državnih institucija pozvanih da progovore i da javno iznesu stav na ovu temu, poput SANU, Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, školskih ustanova. Kako tumačite ovaj izostanak?
– Ja sam bio u kontaktu sa predstavnicima pomenutih institucija i ustanova i dobio sam otud podršku. Nezvanično, ali veoma konkretnu podršku. Zajedno smo planirali događaj. Međutim, zašto oni ne odstupaju od politike asimilacije? Podsetiću na sopstveni primer, na ono što se meni dogodilo pošto sam postavio ćirilični logo Kulturnog centra Novi Sad, i to kao predstavnik jedne ozbiljne ustanove, koja ima dugu tradiciju, a primenjujući njen Statut, kao i zakon i Ustav ove države, da bih, na kraju, prošao kroz „toplog zeca“, a to nikom ne prija, pa čak ni mladim i borbenim ljudima kao što sam ja, a još manje borbenim starijim ljudima. Mislim da je bojazan da ih javnost neće podržati razlog pasivnosti u donošenju mnogih odluka, pa i ove o nedolasku na konferenciju. Moram priznati da to nije lako. Meni podrška nije pružena od strane tih institucija kada su me oštro napadali. Uprkos tome, mislim da je potrebno boriti se za prave vrednosti. Ako nema borbe, sve će ostati isto. Ako, međutim, nečim nismo zadovoljni i hoćemo to da promenimo, onda je ona neizostavna, a u svakoj borbi čar je upravo neizvesnost ishoda, pa čak i kada je ta borba očigledno neravnopravna. Niko ne može da garantuje ishod, ali kao što znamo, mnogo puta u istoriji se dogodilo da David pobedi Golijata. Rizik je tu veliki kako od poraza, tako i od smrti, ali i toga je bilo u srpskoj istoriji i uprkos tome, mislim da se treba boriti. Danas u Srpskoj Atini niko ne može da ćirilicu poredi sa kukastim krstom i nadam se da će ova konferencija, naš okrugli sto, otvoriti proces koji će 2015. dovesti Srbe donde gde su Hrvati bili 1954. − da smatraju Novosadski dogovor nevažećim i neosnovanim.

Ako izuzmemo teorije zavere, kao i razne pretpostavke, posle mnogih krupnih, može se reći, čak i sudbinskih koraka za srpski narod, koji su načinjeni upravo izmenama i dopunama članova zakona, a usled neverovatnih pritisaka kojima smo svedoci, može li nam se dogoditi i da se izmeni član 10 Ustava u vezi sa pitanjem uvođenja latiničnog pisma kao ravnopravnog?
– U političkoj teoriji to se može uraditi takozvanom skupštinskom većinom, koju mi u Srbiji imamo. Bilo je i onih koji su upozoravali da je cilj promena Ustava. A jedan od prvih „kandidata“ za promene bio je član 10. Međutim, dogodila se ukrajinska kriza, zatim poplave u našoj zemlji i prioriteti su se promenili. Glavni problem nisu političari, ni parlament, ni bilo kakve teorije zavere, niti centri moći van političkih stranaka i parlamenta Srbije. Glavni problem smo mi! Jer, nama je svejedno. Kad ti neko uzme nešto prema čemu si ravnodušan, ti realno nisi oštećen i nemaš osnova da to braniš a sutra da žališ. To je suština problema ćirilice. Može nacija da postoji i bez ćirilice. Mi Srbi smo i stariji od svog pisma. Presudna razlika nije to da li neko piše ćirilicom ili latinicom, već da li mu je stalo ili mu nije stalo. Da li ima odgovoran odnos ili neodgovoran odnos. Mi pokazujemo da smo neodgovorni u vezi sa svim pitanjima a ne samo oko pitanja ćirilice. Sve što nam je Bog dao mi zanemarujemo, a to nije samo ćirilica naša jedinstvena, to divno pismo koje su nam ostavili Ćirilo i Metodije, Sveti Sava i Vuk. Činjenica je da smo mi u devetom veku kao Sloveni dobili priliku da pišemo svete knjige na svom pismu i jeziku, a da su u ostatku Evrope vekovima posle toga ostali narodi goreli na lomači samo kad bi pomislili nešto tako da urade. Zatim, ta moć koju je Vuk Karadžić dao svakom srpskom detetu da sa ponosom i lakoćom, bez premca u svetu, postane pismeno. A mi smo sve to protraćili. I sada se naša deca, umesto da budu najponosnija i najpismenija na svetu, osećaju nepismeno jer je na tasterima kompjutera i telefona koje dodiruju, na igračkama kojima se igraju, u crtanim filmovima koje gledaju − samo latinica. Mi ih učimo da prihvate ropski mentalitet i taj odnos imamo i prema jeziku i prema kulturi, državi i prema znanju, prema privredi. Znači, sve što je vredno i sve što ima šanse da nam pomogne i da nam donese boljitak mi prezremo, i to je problem koji je stariji od Novosadskog dogovora, i za to nam nisu komunisti krivi. Komunisti bi ovo, da je bilo moguće, uradili i Hrvatima. Garantujem da bi Hrvati, onog dana kad bi komunistički pritisak nestao, odmah krenuli da se vrate sebi. A mi smo, evo, iako komunizma već dve decenije nema, i dalje odani drugu Titu u rušenju srpskog identiteta i nacionalnog interesa. Niko ko piše latinicom nema prava da se zbog svega ovoga buni, kao što roditelji koji teraju svoju decu da beže odavde nemaju pravo da se ljute zbog odliva mozgova iz zemlje.

Na konferenciji je bilo reči o predlogu da se ćirilica uvede u osnovne škole kao jedino pismo. Kako biste obrazložili ovaj stav?
– Kao politikolog i filolog, hteo sam da uradimo sve ono što su uradile i ostale zemlje članice EU, zatim Republika Hrvatska. Sve, sem razbijanja latinice. Ako u Hrvatskoj deca uče samo latinicu, zašto deca u Srbiji ne bi učila samo ćirilicu, a to ne ugrožava građanske slobode u drugim zemljama sveta, pa ne znam ni zašto bi kod nas. Ono što moram da primetim, međutim, jeste da se član 10 Ustava Srbije ne primenjuje u ovom slučaju i da u našem zakonu, zapravo, ne postoje kaznene mere, tako da mi nemamo filmove titlovane ćirilicom, iako su propisno uvezeni u Srbiju, ali bez našeg jezika i pisma. Imamo i robne deklaracije koje nisu u skladu sa našim jezikom i našom politikom. Nedostaju meniji na ćirilici na mnogim mobilnim telefonima. To su sve stvari koje bi proisticale iz Ustava i srpskog filološkog programa, ali se ne primenjuju. A za početak treba da promenimo samo ono što, u stvari, već imamo regulisano Ustavom.

GOVOR SRCA
Kruna nedopustive nebrige o jeziku i pismu je nepostojanje tela u okviru ministarstava, vlade, koje bi se o jeziku i pismu kao temelju identiteta naroda brinulo. Vaš komentar o tome?
– Važno je da Hrvati imaju pet tela koja se bave identitetom u ministarstvima i pri vladi, a mi nemamo nijedno. Hteo sam da na konferenciju pozovem stručnjake za jezik iz ministarstava a onda su me moji prijatelji koje sam konsultovao ovim povodom odgovorili rekavši da mi nemamo nikakvo telo koje okuplja takve stručnjake pri ministarstvima i da imamo samo jednu osobu koja se bavi jezičkim zakonodavstvom, ali kao dopunskom aktivnošću. To govori o našem odnosu prema jeziku i pismu i prema identitetu. Mi u Kulturnom centru prilježno radimo na tome. Kad se ranije čulo za Kulturni centar u Novom Sadu? On je postao središte mnogih važnih dešavanja poslednjih godina i na to sam veoma ponosan. Kad sam postao direktor ove ustanove, mogao sam da se ne bavim ispravljanjem „krive Drine“ i da ostavim latinični logo u nazivu Kulturnog centra, ali sam smatrao da je važno da se to promeni. I promenio sam. Dakle, postoje ljudi koji hoće da uzmu stvar u svoje ruke i hoće nešto da urade i ljudi koji neće ništa da urade. Zameram generaciji svojih roditelja i kad im kažem da su nam uništili državu, oni se ljute. Pritom, nikad se nisu izvinili za to, nisu preuzeli odgovornost, nikad se nisu upitali zašto se sve tako odvijalo. Nikada neću dozvoliti da moji sinovi i kćerke to kažu meni. Mnogi će se jednom pokajati što su imali prilike da učine nešto za svoj narod, a nisu učinili. I biće im žao i neće moći ni sebi ni drugima da objasne da je to bio njihov izbor. Među onima koji su potpisali Novosadski dogovor bili su i Ivo Andrić i Desanka Maksimović i Aleksandar Belić. Da su kojim slučajem danas živi i da vide do čega je taj dogovor doveo, šta bi rekli! I šta god da kažu, u srcu im ne bi bilo pravo. Možemo da pretpostavimo da je jedan veliki Ivo Andrić, kao mudar čovek, vrhunski diplomata, nobelovac, mason, mogao da pretpostavi čemu će da odvede Novosadski dogovor. Ali, ne zaboravimo da su te 1954. mnogi logori, pa i Goli otok, radili punom parom.

Pečat, 19. decembar 2014.

Povezani članci

Jasenovački sindrom: Ćutanje o kanonizaciji Stepinca Genocid u Jasenovcu je bio čudovištan ali nije bio bezuman. Iza njega su stajali državni sistem, industrijska organizovanost i politički plan...
Osam zabluda o ćirilici Postoje dva oprečna pogleda na srpsko pismo. Ja ću ih nazvati stanovištima asimilacije i afirmacije....
„Šarli“ sin šezdesetosmaša O pokojniku sve najlepše, zapisali su još stari Grci, a mi Evropljani prenosili sa kolena na koleno. A onda je nastupila 1968. sa svojim ruše...
Slučaj Petreus: kad činjenice prevazilaze teorije zavere (MULTILINGUAL) Većinu srpskih medija drži Dejvid Petreus, američki general koji je bombardovao Srbiju, otkriva višejezično istraživanje (SR, RU, EN, FR, ES,...
Fajgelj podneo neopozivu ostavku Masovni mediji, opozicija i vlast složno napadaju rezultate Kulturnog centra Novog Sada. Udesetostručene aktivnosti proglašavaju za sramotu,...

2 komentara

  1. Poštovani gosn Fajgelj,
    lako ćemo mi za ćirilicu i latinicu,prvo brate da opismenimo narod. Pogledaj karikaturu Kušanića iz 20ih godina kad se Radić i Srbski političar hvataju za vrat i viču ćirilica latinica!! dok srpski i hrvatski seljak se pitaj zašto se zalud svađaju kad mi ni ne znamo pisati. SFRJ je po pismenosti bila POSLEDNjA U EVROPI,a mogu misliti sad kada su glavne face pornoseverina i ceca!! Mladi ljudi ne znaju ni ko je nušić niti krleža, a dosta je čest slučaj da mladi albanci i mađari natucaju jedva po koju reč srpskog, i to uglavnom PSOVKE! Ne nemojte optuživati SFRJ pa čak i Tači Haradinaj i drugi probisveti osnovno školovani u tom sistemu odlično govore srpski, bolje no mnogi sa katedra za srpski/hrvatski iz sveta. Problem nastaje s mojim naraštajem školovanim u našem nacionalističkom sistemu od 1991. godine na ovamo koji su DODATNO unakaženi srpskom nakaradnom verzijom bolonje… Još su Dositej i Vuk definisali osonovne probleme kod Srba i obrazovanja ali je ironija da od Mihaila Velikog i Petra nema NIJEDNOG (BROJEVIMA 0)vladara koji je akcenat stavio na OBRAZOVANjE SRBIJE.
    PS NI VAŠ PROGRAM NE PREPOZNAJE ĆIRILICU.-)

    Reply

Ostavi komentar.